Na kojoj strani je ministarka prosvete?

Većina profesora ih je podržala. I ministarka prosvete, Slavica Đukić Dejanović je profesorka univerziteta. Nije stala uz njih, već protiv njih. Navodi da je mali broj studenata u protestu, da se na bave pitanjima od interesa za njihov status i standard, već su se drznuli da iznose „političke“ zahteve, na koje ona neće da reaguje i da joj ne pada na pamet da podnese ostavku.

Retorika gotovo identična sa onom koja se čuje od svakog od predstavnika vladajuće vrhuške. Čudi, međutim, što izrečeno nije u saglasju sa profesionalnim statusom te osobe. Zna se da je ministarka neuropsihijatar i naučnik. Predavala je psihijatriju i predaje etiku budućim lekarima i specijalistima iz ove oblasti.

Napisala je više stručnih knjiga i objavila desetine naučnih radova… Tokom svoje edukacije imala je obavezu da otkrije i koriguje neke lične neusklađenosti koje su mogle da predstavljaju smetnju u profesionalnom radu. Kao profesorka psihijatrije i etike prenosila je onima koje edukuje da je najvažnije u kontaktima sa ljudima koji traže pomoć, razumevanje, saosećanje, dobronamernost, podrška i svest da se ni na koji način ne ugrozi integritet ličnosti pacijenta ili klijenta.

Iz etike ih uči univerzalnim moralnim i humanističkim vrednostima i potrebi da se sopstvena ličnost sagleda kao deo društvene celine i u tom kontekstu ulože lični napori da se odgovori na nepravdu ma kome bila učinjena. Bilo bi očekivano da osoba koja uči druge ovim vrednostima i sama živi usklađeno sa njima, što u slučaju Slavice Đukić Dejanović ne može da se primeni. Ona funkcioniše kao mitski bog Janus, ima jedno lice kao profesorka a drugo kao političarka.

Tako podeljena na dve ličnosti funkcioniše ne susrećući se sa sobom. Kad bi to učinila i vratila se trideset godina unazad, na početak političke karijere, videla bi sebe kako aktivno podržava Slobodana Miloševića i Mirjanu Marković čija je sumanuta, zočinačka politika „krvi i tla“ dovela do građanskog rata , nezamislivog stradanja miliona ljudi, ekonomske propasti, međunarodne izolacije i vojne intervencije NATO alijanse.

Njena nečasna uloga se nastavila i u drugoj zločinačkoj organizaciji, ustanovljenoj po mafijaškim principima, koja nas i danas ugnjetava. Ni sa jednog od brojnih ministarskih položaja, koji je obavljala, nije učinila ni najmanji pomak da sistem, na čijem je čelu, funkcioniše u korist građana. Sa sadašnje pozicije zadovoljno posmatra muke hiljada zaposlenih u obrazovnom sistemu.

Umesto da se angažuje da se njihov nezavidni društveni i materijalni status bar malo poboljša, ona ih nipodaštava i dodatno ponižava, odbijajući da njihove zarade dosegnu do republičkog proseka. Ne haje za njihove proteste ni za posledice koje će izazvati devastacija obrazovanja.

Ona je tri decenije formirala sebe kao pripadnika zatvorene, male grupe, odvojene od većine, u kojoj su se pratile isključivo potrebe njenih članova.

Njeno političko biće je poništilo profesionalno i ljudsko, ostavljajući je kao osobu bez identiteta, koja se stopila sa desetinama drugih, sličnih sebi, u morbidni organizam, kojim upravlja jedan čovek. Odabrala je društveni status modeliran sopstvenim psihičkim potencijalima, koje obrazovanje nije moglo da promeni. Danas, kad je savest svakog od nas na velikom ispitu, lako može da se zaključi da ga Slavica Đukić Dejanović nije položila.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.