Na kritici Miroslava Miškovića Vučić i SNS su sticali političke poene: Lični stav Čeda Nedeljkovića

Reč se zadržala i u nazivima nekih listova slovenskih naroda (Rusija), a među Srbima nije tako retko prezime Pravica. Narod je željan pravde. Ko traži pravdu traži istinu, a u spornim slučajevima obraća se sudu koji treba da presudi po pravu (istini). Istina je samo jedna pošto ne može u istoj stvari biti dve istine, jer neko jeste ili nije zloupotrebio službeni položaj iz koristoljublja, ali u našem sudstvu može biti više istina. Prisetimo se nekih slučajeva.

Na kritici Miroslava Miškovića i njegove Delte kao „simbola tajkunizma“, Vučić i SNS su sticali političke poene („ako mi dođemo na vlast, u Srbiji neće vladati tajkuni“). Bio je to pritisak na tužilaštvo i sud. Mišković je zbog „utaje poreza“ uhapšen, morao je položiti kauciju od 12 miliona evra da bi se branio sa slobode.

Sudija Vučinić je žestoko kritikovan što mu je privremeno dao pasoš radi poslovnog odlaska u inostranstvo. A na sudskom procesu „jeste utajio“, „nije utajio“ i na kraju nije. Tako je presudio Apelacioni sud. Čitavo to suđenje je bilo jedna velika blamaža države.

Pritisci na sudije i njihovu sudsku savest su sastavni deo političkog delovanja SNS-a. Politička opomene jednom sudiji je opomena svima. Pre neku godinu SNS je osuo žestoku paljbu na sudiju Miodraga Majića, a razlog je njegova kritika izmena u krivičnom zakonu. Ko kritikuje državni vrh izlaže se mnogim rizicima.

Odmah se kopa po njegovoj biografiji, traži mu se „dlaka u jajetu“, on je korumpiran, on je protiv Vučića, nije dobar Srbin, i čini sve da se on odstrani iz političke javnosti.

Opasnosti se izlaže i novinar koji prikazujući sudsku raspravu, u citatu, spomene da visoki funkcioner podržava nekog optuženog za kriminal. Tako je Viši sud u Beogradu osudio novinare KRIK-a što su pomenuli Bratislava Gašića. Srećom, Apelacioni sud poništio je tu odluku.

Opasno je ako ne radiš kako se kaže i kako se od tebe očekuje. Dvema sutkinjama oduzet je sudski predmet uz neko nemušto obrazloženje, a stvarni razlog je bio njihovo „pogrešno“ postupanje. Slobodan Milenković, koji je otkrio da je Jovanjica najveća plantaža marihuane u Evropi, smenjen je sa mesta načelnika četvrtog odeljenja beogradske policije.

Razlog je što je javno rekao da su MUP, Bezbednosno-informativna agencija i Vojnoobaveštajna agencija sarađivali sa vlasnikom plantaže Koluvijom. I ne samo što je smenjen nego je i životno ugrožen. Postoji opasnost da ga proguta mrak. Nadvlačenje konopca u tom maratonskom sudskom postupku je ogledalo našeg sudstva. Zadatak suda je da dokaže da državi nisu prljave ruke.

Pritisak na sud je veliki, a u Ustavu piše da je „svaki uticaj na sudiju u vršenju sudske funkcije zabranjen“. Opomene Srbiji za kršenje ljudskih prava u sudskim postupcima stižu i iz Međunarodnog suda za ljudska prava iz Strazbura koji je poništio mnoge presude naših sudova, a država je morala da plaća štetu. To je dovoljan dokaz da se u mnogim našim sudovima ne sudi po pravdi i pravu nego po političkoj narudžbini.

Možda je u pravu Tolstoj, koji je rekao „gde je sud, tamo je i nepravda“. Andrić pita da li igde postoji sud koji saznaje i objavljuje sve što je među ljudima bilo tajno, kazuje sve što je prećutano i nerešeno, ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo, vraća sve što ke utajeno ili oteto, dosipa onome kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipalo. Andrić odgovara: „Budi hrabar, pošten i postojan, čovekoljubiv, razuman i pravedan i takav sud će postojati svuda gde tvoja noga stupi.“

Ali kod nas je malo toga što traži Andrić pa zato i sud o kome on govori ne postoji.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.