Na lepom plavom Dunavu

Ovako počinje svoju priču poznati urbanista dr Borislav Stojkov u Politici. U provinciji Tabuk – kaže on – duž zaliva Akaba na Crvenom moru, danas se rađa grad Niom, koji je 2017. promovisao krunski princ Muhamed bin Salman, napominjući, da je reč o projektu u koji će biti uloženo „sitnih“ 500 milijardi dolara!

Grad-region već se gradi između Egipta i Jordana i povezuje tri zemlje, a namenjen je životu koji dolazi posle karbonske ere i pokušaće da diversifikuje privredu i potpuno je oslobodi upotrebe nafte. Prva faza će biti završena već 2025. Biće to grad bez ulica, grad nove tehnologije, sa sistemom lebdećeg saobraćaja, čiste, obnovljive energije u kome će zelenilo pokrivati 95 odsto teritorije, a ona je veličine 26.500 kvadratnih kilometara (veća od Izraela!), dužine uz obalu 460 kilometara, a širine 170 kilometara prema pustinji. Ključni privredni objekat, kaže g. Stojkov, biće izgrađen za proizvodnju 1,2 miliona tona „zelenog vodonika“, sa pogonom na obnovljivu energiju.

Dakle, biće ovo najveći samodovoljni i samoodrživi grad na svetu. Ovo futurističko, ali već na dohvat ruke moguće ostvarenje, g. Stojkov je nazvao „Hiljadu i jedna noć u provinciji Tabuk“, jer osim obale ima i plutajući deo grada i čak izletište zvano Trojena sa kultivisanim predelom na 1500 do 2600 metara nadmorske visine, gde će ljudi moći da se skijaju.

Da li je reč o novom svetskom čudu, koliko je ostvariv i održiv ceo projekat sa sve bujnim zelenilom usred pustinje, ili je sve ovo veštački idealizovan model, zasnovan na mešavini vrtoglavog bogatstava i digitalno animiranog scenarija američkih mahera?
Sve sam ovo prepričao ukratko, ne bi li vas podsetio, da je moj grad Beograd, 2014. godine progutao onu „žvaku od makete“ za Beograd na vodi, sačinjenu od sličnih pustinjskih obrazaca i od sličnih mahera, ali bez ikakvih samoodrživih elemenata, sem ako u to ne ubrajamo dodatnu proizvodnju nekoliko stotina olimpijskih bazena fekalija (nova mera za količinu istih, koju je uveo dosadašnji zamenik gradonačelnika) koje se izlivaju u evropske reke.

Mi nemamo nafte, imamo princa, ali bez krune i para, a uložićemo sitne tri, a sa ovom inflacijom možda četiri milijarde dolara i imaćemo „održivi razvoj grada“, ali samo i isključivo na grbači naroda.

Svi se u vlasti inače prave da nisu ni primetili, kako je dobronamerni nemački hemičar, profesor na Univerzitetu u Furtvangenu, g. Andreas Fat koji pliva duž čitavog toka Dunava (2.700 km) i uzima uzorke vode, kako bi ukazao na biološko umiranje ove reke, morao kod Beograda da izađe iz vode, jer se umalo nije udavio u fekalijama.

Tu deonicu nije plivao, jer mu je život bio ugrožen, a nije mogao da se načudi, kad su mu neki alasi rekli, da i danas riblja čorba ne valja, ako se ne pravi od vode uzete direktno iz Dunava. Na zdravlje!

Naša prestonica izgleda već vekovima ima jedinstven odnos prema Dunavu, smatrajući ga velikim rezervoarom za fekalija. Ali, sada grad ima 1,7 miliona stanovnika i nedostaje mu oko devet novih sistema za prečišćavanje otpadnih voda. Dunav, osim fekalija, nosi i četiri tone plastike svakoga dana u Crno more. I umesto da to bude briga broj jedan, doneta je odluka da JKP „Beogradski vodovod i kanalizacija“ raspiše tender za izradu studije opravdanosti, sa generalnim projektom izgradnje izvorišta pijaće vode na Velikom ratnom ostrvu na Dunavu. Neverovatno!

A ko je malo više čitao istoriju Starog Rima, mogao je da sazna, da je grad Rim, na vrhuncu svoje moći, imao jedinstveni sistem za prečišćavanje otpadnih voda koje su se izlivale u Tibar. Dakle pre 2000. godina, bez laboratorija i hemikalija, samo putem posebnih podzemnih preliva, u Tibar se sistemom zvanim „cloaca maxima“ ), izlivala relativno čista voda! Cloaca – podzemni kanal, maxima – najveći (lat). Ili što bi mi danas rekli – glavni kolektor.

A Beograd danas ima oko 100 direktnih zvaničnih izliva fekalija u Dunav i više stotina divljih. I neka se onda niko više ne čudi, kada zamenik gradonačelnika javno kaže, da se godišnje izlije 60 hiljada olimpijskih bazena fekalija direktno u reku. A jedan takav bazen ima oko 2.500 metara kubnih, pa sve to puta 60 hiljada!

Ni ovoga puta neću da napišem tu cifru, jer ima mnogo nula, kao i gradska vlast u Beogradu. A nemačkom profesoru Fatu bih preporučio da zaboravi kod Beograda na čuveni Štrausov valcer „Na lepom plavom Dunavu“ i da krene pešice Trajanovim putem i izbegava riblju čorbu između Zemuna i Golupca!

*Autor je arhitekta Beograd