Na pogrešnoj strani barikada

Prijave su očito morale po hitnom postupku biti ispisane i uručene građanima, jer je tako stiglo „odgore“. Mada je njihov posao da štite zakon, izgleda da im uopšte ne smeta kad ga i sami krše i da ih ne zanima što će sve prijave koje su ispisali pasti na sudu, jer su dokazi pribavljeni nezakonitim putem. A i što bi se sekirali kad su to radili „po naređenju“?

Policajci najbolje znaju da se u ovoj državi nagrađuje slepa poslušnost gazdi i da su bezakonje, kriminal i korupcija apsolutno isplativi, a da su stručnost, čast i poštenje najčešće prepreka u karijernom napredovanju. Kad im nije smetao ministar koji nije hteo da kaže odakle mu 220.000 evra za kupovinu stana, zašto bi im smetalo da pišu nezakonite saobraćajne prijave svojim sugrađanima?

Tako su očigledno razmišljali i policajci iz stanice „Milan Rakić“ u Beogradu, pa su umesto da saslušaju mladu ženu koja im se obratila za pomoć i prijavila svog partnera za nasilje, blazirano zaključili „da nema dokaze da ju je momak tukao“ i još joj poručili da „ide kući i proba da zaboravi“.

Doduše, posle im je bilo malo neprijatno, kada ih je sestra te devojke javno prozvala zbog toga što nisu pomogli žrtvi nasilja i kad se za njihovu stanicu po lošem čulo u javnosti. Tada se „momci u plavom“ nisu libili da telefonom pozovu žrtvu nasilja i da joj perfidno poruče, manipulišući njenim strahom i svojim autoritetom, „da nije u redu što je došla po pomoć, a onda njena sestra javno pljuje stanicu, jer sutra će možda opet doći po pomoć, a ovamo ih pljuje“.

Pre dva dana sam i sama bila u Policijskoj stanici u Vršcu kako bih se raspitala koji sam to saobraćajni prekršaj napravila dok sam „u svojstvu pešaka neprekidno, na obeleženom pešačkom prelazu vršila prelazak s jedne na drugu stranu ulice“. Tom prilikom me nijedno službeno lice nije legitimisalo, pa me je zanimalo otkuda policiji broj moje lične karte i adresa. I kako oni znaju da sam to baš bila ja na pešačkom prelazu. Možda imam sestru bliznakinju, na primer?

Između policijskog službenika i mene se vodio zanimljiv razgovor, gde sam na kraju shvatila da su policajci većinom uplašeni za svoja radna mesta, podložni mitu i korupciji, spremni da uvek budu ponizni prema nadređenima i bahati prema građanima. U policijskoj stanici u Vršcu sam dala obećanje da će ime svakog vršačkog inspektora i policajca koji je pristao da bude politički zloupotrebljen i stavio svoj potpis na sramne prekršajne naloge kojima se kažnjavaju njihovi sugrađani samo zato što su digli svoj glas protiv nepravde, biti javno objavljen.

Kao što svaki nasilnik i svaka žrtva nasilja imaju svoje ime i prezime, kao što mi građani koji se bunimo protiv Rio Tinta i neustavnih zakona imamo svoje ime i prezime i adrese koje policija vrlo lako pronalazi, tako i policajci koji čuče po žbunju, i koji nas krišom fotografišu i mimo zakona identifikuju, imaju svoje ime i prezime. Red je da se za sva vremena zna ko je bio na pogrešnoj strani barikada.

U ovom tekstu ipak neću ispuniti svoje obećanje. Možda bi objavljivanje njihovih imena sada delovalo kao lično motivisan postupak u afektu, pošto sam se i sama našla na udaru odmazde zbog svog opozicionog i građanskog aktivizma. Ali da znam imena policajaca koji su se se sklonili sa mosta u Šapcu kako bi šabački kriminalci i aktivisti Srpske napredne stranke brže, jače i bolje mogli da tuku narod koji brani svoju zemlju – objavila bih ih bez dileme. Isto važi i za one beogradske policajce koji su žrtvi partnerskog nasilja rekli da „ide kući i proba da zaboravi“. Revnost i poslušnost koju pokazuju u maltretiranju građana im treba uzeti kao otežavajuću okolnost.

Autorka je zamenica predsednika Demokratske stranke