Na poslednjoj sajamskoj rasprodaji: Autorski tekst Ivana Potića

Dok smo se borili da preživimo, u gradu na Timoku održavane su književne večeri Žike Pavlovića, Dejana Medakovića i Miroslava Josića Višnjića, pokrenuta je Filozofska škola Felix Romuliana, otvoren je mini Sajam knjiga u prostorijama Muzičke škole…

Sada, spremajući se za Sajam knjiga u Beogradu, možda poslednji na ovoj lokaciji, mislim o tome kako smo za 30 godina od baštinjenja kulturnih vrednosti i insistiranja na kulturi kao kontrateži tadašnjem ratnom ludilu, došli u situaciju da se i na književnost danas gleda kao na nešto efemerno, nešto što, ako ne donosi značajnu finansijsku korist, pripada razbarušenim frikovima koje je vreme pregazilo.

Likovima koji će u Beogradu na vodi uživati manje nego na sajamskoj rasprodaji. Ali, promenili su lice glavnog grada, promenili su potrebu da se čita, promenili su mesto i ulogu kulture u ovoj poslednjoj deceniji. I mi smo, kao i Sajam, otišli u Honduras, čitaj Surčin.

Ranijih godina, kako bi mi se neka knjiga pojavila, odlazio sam, skoro voajerski, na štandove razbacane po prstenovima sajamske hale, jer su obično one bile na rubu gornjeg prstena ili po daljim ćoškovima drugih hala. Sećam se kad je izašao „Pričožder“ tražio sam štand NKC-a, kad su se pojavili „Rezultati“, otišao bih do štanda KCNS, pogledao korice, ne predstavljajući se prodavcima. Isto je bilo i sa ostalima, kao Pinčon krio sam svoj identitet dok sam zagledao svoju knjigu i merio njen obim među ostalim izdanjima. Uostalom, vodio bih (da sam bio drčniji) kurtoazne razgovore o tome kako se prava književnost slabo prodaje, pio kafu iz plastičnih čaša na silu, ogovarao provincijske atamane, glumio pozerski sajamsko ludilo, a ja nikad bio folirant.

Bio sam marginalizovani pisac još od 2007, tu prisutan iz off-a, izglobljen, sam u mnoštvu, zapravo, nije me godinama bilo lako spaziti. Izašao sam u sajamskom dodatku Danasa za 2007. Moja knjiga „Još jednom o nevidljivom“ bila je preporučena kao jedno od boljih izdanja te godine, baš kao i u godišnjem pregledu u Politici. Potom je nastao muk. Nisu me uočili ni oko Dilana, da ne pričam o „Dnevniku neutešnog kosmonauta“. Jasmina Vrbavac i Tamara Krstić jesu, ostali ne.

Jedini put kada sam dobio sajamsku pažnju, bilo je to pre skoro 20 godina. Godine 2004, na predstavljanju Prve knjige Matice Srpske, o mojoj knjizi „Vratolomije“, jedinoj objavljenoj knjizi fikcije te godine, kao i još jednoj publikaciji, knjizi kritičkih tekstova Mladena Veskovića, govorio je, za mene sasvim nenadano, profesor Mihajlo Pantić. Mladena Veskovića sam video pre nekih mesec dana, došao je kao predstavnik Ministarstva kulture na završetak VIII Festivala hrišćanske kulture. Nije me prepoznao, iako sam bio prisutan na koktelu, sam u mnoštvu, izglobljen, kao neka od knjiga kratkih priča na štandu manjih izdavača.

Ipak, Sajam, kakav god da je, sa pljeskavicama ili bez njih, sa ogromnim bilbordima Šešelja ili Laguninim bestselerima, sa stampedom dece ispred Zorrannah štanda ili usamljenim Ršumom pored njih, možda je jedina prilika za susret sa istomišljenicima i pripadnicima jedne kaste otpadnika od sveta.

Mi, književnici, jalovi imitatori Boga, možda jedino tamo možemo da osetimo moć i značaj reči, ma kako nakićeno, nabudženo, estradizovano ili isforsirano to književno okupljanje bilo. Kod nas je forma sve, a suština je ono što nam izmiče. Tako je oduvek bilo. Zato se i na Sajmu knjiga akcenat baca na broj onih koji kroz kapije prolaze, na marketing i/ili čik lit, a ne na samu prirodu književne ponude, forsiranje novih glasova, edicije ili male izdavače koji nude kvalitet.

Uostalom, ove godine u glavnoj Hali neće biti Nobelovca Fosea /Blum izdavaštvo, njega ćete morati da tražite na štandu Makarta. Elem, šta ću moći da pogledam na Sajmu, koga od mojih frikova da sretnem, kome da dam poslednju objavljenu knjigu? U godini u kojoj se navršava dve decenije od mojih književnih početaka, još uvek kao đačić moram da zaskačem ljude iz sveta književnosti (koji ne vole da ih neko zaskače) i dajem im svoju knjigu kao nekakav flajer.

Rezultat mukotrpnog ili manje mukotrpnog suočavanja sa belinom papira ili prazninom monitora, pokušaj da se crnilu ili ništavilu suprotstavi misao i reč, da se ideji da ram, duša ili smisao, tako banalizovan poslednjih godina onim besprizornim statističkim podatkom (0.6 odsto izdvajanja novca iz budžeta na godišnjem nivou za kulturu), ostaje valorizovan tek u veoma uskom krugu posvećenika, mojih frikova, koji u Sajmu, kakav god da je, još uvek vide svoju furku. Takav sam i ja, nepopravljivi idealista, književni fanatik. Frik. A oni će spasiti svet, ako ga iko bude spasavao.

Izlazeći pre neki dan sa otvaranja Kuće slobodnih medija u Zajrčaru, iz podruma u kome se nalazi, primetih neobičnu perspektivu, šarene balone koje sam iz donjeg rakursa sagledao kao početak, neku novu nadu. Beše tu izvesne simbolike. Domaćinu sam uručio svoju nedavno objavljenu knjigu „Tri akorda“.

Videh da su je posle stavili na policu. U njoj se nalazi svašta iz ovih proteklih 20 ili 30 godina. Ima u njoj gradskih likova, bunta, melanholije, poraza i pobeda, reči potcrtanih muzikom, muzike zaodenute u reči, nepristajanja na beznađe i mrak. Bolnih krajeva i novih početaka.

U svakom slučaju, idem na Sajam da ga zapamtim, ma kakav bio. Kao što se pamti prva promocija, koncert DŽejmsa Brauna, Fejtlesa, dobra a jeftina knjiga Ijana Makjuena. Idem da ga zapamtim pre nego što nestane.

Autor je pisac iz Zaječara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.