„Na poslu“ u sedištu SNS

Naime, među gomilom ljudi koja je izlazila iz stranačkih prostorija prepoznala sam zaposlene u Gradskom muzeju, Turističkoj organizaciji, Gradskoj upravi, JKP „Drugi oktobar“, bolnici, vrtiću, osnovnim i srednjim školama…

Većina ovih ljudi je zaposlena na određeno vreme, tako da se zabrana o zapošljavanju u javnom sektoru pokazala kao izuzetno zgodna stvar kada treba obezbediti „kapilarne glasove“, popuniti autobuse za Vučićeve mitinge po Srbiji, ili jednostavno obezbediti publiku koja će u radno vreme u stranačkim prostorijama sačekati partijskog kolegu, narodnog poslanika Vladimira Đukanovića kao što to beše slučaj tog dana.

Ovo nije prvi put da se članovi i simpatizeri SNS-a koristeći resurse javnih preduzeća i institucija u toku svog radnog vremena aktivno i potpuno neskriveno bave stranačkim aktivnostima. Skoro da su sasvim normalna stvar postali sastanci naprednjačkih bot-timova po vršačkoj bolnici i javno komunalnom preduzeću.

Kako se priča među vršačkim botovima, od njih su lokalni funkcioneri tražili da otvore čak četiri lažna naloga da bi pred centralom sakrili činjenicu da Gradski odbor SNS-a nema dovoljno ljudi za ovaj nečastan i mizeran posao.

Međutim, kako tvrde botovi, centrala je ovu simpatičnu obmanu vršačkog SNS-a „provalila“, jer njena direktiva glasi da bot može imati samo jedan lažni nalog, tako da je sada u jeku „lov“ na nove botove, ljude koji su toliko očajni i socijalno ucenjeni da će prihvatiti jedan tako bedan posao kao što je vređanje i satanizovanje političkih neistomišljenika na društvenim mrežama.

Naravno, ni svi botovi nisu isti, ima tu pravih stranačkih jurišnika, zadojenih nepatvorenom mržnjom prema svima koji nisu „njihovi“.

I tako krenuh put Beograda sa slikom vršačkog SNS odbora i nekog sveta okupljenog tamo, mladog, starog, ucenjenog ili neucenjenog, nebitno, ali sveta koji svi mi plaćamo, koji vrlo marljivo i predano nešto radi. Ali šta radi, sa kakvim posledicama i u čije ime?

Toga dana, Beograd, grad u kome sam studirala, dočekao me je izmrcvaren, izrovan, sa trolejbusima koji stoje, sa izvaljenim oznakama za stajališta, sa ljudima koji traže način kako da se odvezu na odredište dok ih šiba košava.

Jedino je u ovakvom „naprednom“ Beogradu moguće deliti decu u vrtićima na onu čiji su roditelji članovi SNS-a i na onu čiji roditelji nisu pognuli glavu pred autokratijom Aleksandra Vučića.

Jedino, u isto tako „naprednom“ Vršcu je moguće da ti posao vaspitačice u vrtiću omogući tetovaža na podlaktici „A. Vučić“ s kojom si se pre toga pohvalila na društvenim mrežama nedvosmisleno otkrivajući na kojeg A. Vučića si mislila strpljivo stiskajući zube i dugo trpeći bol dok je igla ubacivala ljubičasto mastilo pod tvoju kožu i tako te žigosala za sva vremena.

Jer kako drugačije objasniti činjenicu da je vaspitačica – pripravnica, bez dovoljno radnog iskustva i bez potrebnih licenci imala prednost prilikom zapošljavanja na „neodređeno vreme“ nad daleko iskusnijim vaspitačicama koje su svoju profesionalnost, posvećenost i ljubav ka vlastitoj profesiji već dokazale, radeći godinama unazad na zamenama i na određeno vreme?

Posečeno drveće na Kalemegdanu me je posebno rastužio, isto onako kako me svakodnevno rastužuju prizori bespravno posečene šume na Vršačkim planinama. Nikog više ne iznenađuje činjenica da se šuma na Vršačkim planinama seče noću i nedeljom, isto onako kako se rušila Savamala.

Za to vreme Goran Vesić i armija botova uče nas slobodarskim tekovinama i našoj antifašističkoj tradiciji, ponižavajući našu inteligenciju i rušeći naše lepe gradove koje smo vekovima strpljivo gradili, ciglu po ciglu, ulicu po ulicu, drvo po drvo.

I zato nam ne preostaje ništa drugo nego da se prisetimo kako smo kao deca pobeđivali strah od mraka – stisnutih pesnica glasno koračajući ka svetlosti. Jer mrak je strašan samo kada postane ono jedino što vidimo oko sebe. Radojičićevo i Vesićevo bahato i diletantsko uništavanje Beograda ujedinilo je hiljade Beograđana sa građanima širom Srbije, jer mrcvarenje Beograda jeste mrcvarenje svakoga od nas.

Upravo danas građani Srbije to i rade – ujedinjeni na protestima „1 od 5 miliona“ zajedno koračaju ka izlasku iz tame. Ove subote na protestu nećemo stići do lepšeg Beograda, ali možemo pokazati rešenost da se suprotstavimo sveprisutnom „lomljenu bagrenja“.

Između ostalog, od nas zavisi čak i to koliko će još dugo narodni poslanik Đuka biti u mogućnosti da stranačke sastanke sa zaposlenima u javnom sektoru drži u toku njihovog radnog vremena.