Na putu skorog otrežnjenja

Započeli smo godinu sa izrazito visokom zvaničnom inflacijom, više nego dvostruko većom od evropskog proseka, i sa malim izgledima da se ona svede do kraja godine na osam odsto, kako nam uporno obećava Narodna banka Srbije.

Potrošnja kao jedan od faktora rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) opada, i to naročito onih dobara i usluga čiji je rast cena znatno viši od zvanične inflacije a na koje, inače, odlazi glavnina primanja zaposlenih sa ispod prosečnim zaradama, i primanja većine penzionera.

Zato više nego do sada deluje smešno informacija da su zarade u periodu januar – april ove godine (poslednji objavljeni podaci) realno pale u odnosu zarade u istom periodu prošle godine samo za 0,4 odsto, a aprilske u odnosu na prošlogodišnje aprilske zarade za svega 0,3 odsto.

Prognoze o mogućem rastu BDP-a kako vreme odmiče su sve pesimističkije.

Prvi put za vremena ove vlasti čusmo onomad od premijerke, u svojstvu predsedavajućeg saveta za koordinaciju rasta BDP-a, da situacija nije dobra i da bi godinu mogli završiti sa realnim rastom BDP-a između jedan i dva odsto.

Nizak nivo privredne aktivnosti mogao bi u privatnom sektoru usporiti rast zarada, što bi, unekoliko, samo mogla sprečiti situacija da su mnogi poslodavci u situaciji da stimulacijama zadržavaju deficitarne kadrove, kojih je sve više, a to se može učiniti samo nauštrb dobiti, koju će dodatno ugroziti rast troškova kamata po kreditima privrede.

Na strani budžeta, uprkos ohrabrenjima ministra finansija da se obećana povećanja plata u javnom sektoru i povećanja budžetskih dodavanja fondu PIO za povećanje penzija zasnivaju na uštedama u budžetu, mogli bi se do kraja godine nagomilati ozbiljni problemi.

Prema rastu javnog duga za prva četiri meseca skoro da je izvesno da će do kraja godine dogurati do blizu 38 milijardi evra, sa mnogo većim kamatama i na stare i na nove dugove.

Takođe bi i budžetski prihodi, i pored visoke inflacije, mogli da podbace, zbog usporavanja i privredne aktivnosti a naročito zbog usporavanja rasta uvoza, za razliku od prethodnih nekoliko godina kada su budžetski prihodi po osnovu rastućeg uvoza sve manje zavisili od realnog rasta BDP-a.

Iluzorno bi bilo razmišljati da je ova godina takva sticajem nepovoljnih okolnosti – kišna godina i poplave, izuzetno visoka inflacija koja privremeno obara potrošnju, pad aktivnosti građevinarstva zbog subjektivnih grešaka i pada tražnje za novim stanovima i sl.

Prošlu godinu smo završili sa rastom BDP-a od 2,3 odsto, pa je mogući rast u ovoj godini od dva odsto ili možda još manje, dokaz da smo na silaznoj putanji rasta privredne aktivnosti, što je, nema sumnje, u velikoj meri cena koju plaćamo zbog, nazovi, razvojne i ekonomske politike prethodnog perioda.

Pa, uopšte nije isključeno da nam ova godina bude gora od prošle i bolja od naredne. Ali na „sreću“ imamo mi, tačnije državni zvaničnici, još mogućnosti, kako svojevremeno reče jedan čuveni humorista, parafraziram – da nas sa puno volje ubede da nam je bolje.

Ako na eventualnih dva odsto realnog rasta BDP-a dodamo rast cena koji ulazi u obračun vrednosti BDP-a u tekućim cenama, od recimo 10 odsto, imaćemo rast BDP-a od 12,2 odsto, koliko će porasti i u evrima, s obzirom da se kurs ne menja godinama unazad.

Prema tome, liderstvo u pogledu rasta BDP-a u evrima, kao i dosad, nam ne gine. I plate će u evrima porasti bar toliko u odnosu na prošlu godinu, a tek u odnosu na plate iz 2012. godine. Na ovako uvećani BDP u evrima, javni dug, i ako veći od sadašnjeg, i dalje će ostati u odnosu na BDP ispod tolerantnih 60 odsto. Retki će biti u Evropi sa takvim uspehom.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.