Na različitim stranama iste strane

Čini mi se da do sada nije izrečena rečenica koja je tako precizno sažela svu tragediju srpske opozicije.

Ova rečenica govori mnogo više od samog odnosa između dva brata.

Ona je primenjiva na svako ime opozicionog lidera, i na svaki naziv stranke koji bi se našao umesto Branislav i Sergej.

Ona toliko govori o razjedinjenosti, bezidejnosti, nesposobnosti, besadržajnosti celokupne opozicije.

I neću preterati ako kažem uzajamnoj mržnji.

Neki opozicioni lideri se toliko ne podnose između sebe da bi pre našli zajednički jezik sa Vučićem nego jedni sa drugima.

Ta netrpeljivost unutar opozicije je naročito kulminirala posle izbora, pošto je svako iz svog ugla imao priliku da sagleda sopstvenu tragediju, kako ovi koji su učestvovali na izborima, od kojih niko nije prešao cenzus, tako i ovi koji su iste bojkotovali i videli da je izlaznost u odnosu na izbore 2016. (kad je bila 56 odsto) bila manja za samo sedam odsto, što ukazuje da čitav SZS ima oko sedam odsto podrške u glasačkom telu.

Međutim, u opoziciji ne shvataju da nisu izgubili od Aleksandra Vučića i SNS-a, već od samih sebe.

Izgubili su od sopstvene sujete, od licemerja, od neiskrenosti jednih prema drugima. Izgubili su od iste strane druge polovine.

Kao poslednji primeri otvorenog fronta između opozicije su gostovanje Sergeja Trifunovića na lokalnoj zrenjaninskoj televiziji u emisiji „Bez ustručavanja“, na kojoj je izneo niz optužbi na račun Dragana Đilasa i Tviter okršaj između Saše Radulovića i Dragana Đilasa.

Borba opozicije protiv Vučića svela se na neku vrstu takmičenja među samom opozicijom u kreativnosti iznošenja optužbi, tako da imamo razne dramske sekcije u redovnim jutarnjim obraćanjima, skupljanje raznoraznih peticija, od onih za podnošenje krivičnih prijava protiv kriznog štaba, preko onih za smenu kriznog štaba, protiv falsifikovanih izbora, zabrane obaveznog vakcinisanja, odbrane Košutnjaka, odbrane Savskog nasipa, odbrane Kosova…

Skoro da nema dana da nema neke nove peticije, čime se opozicija razvodnjava a vlast jača.

Sve to se radi stihijski bez ikakvog programa i artikulisane političke poruke kojom bi se građanima objasnilo za šta se bore, osim da se bore protiv Vučića.

Tako se na primer u već pomenutoj emisiji „Bez ustručavanja“ kod Aleksandra Dikića prošle nedelje pojavio jedan od osnivača SZS Mlađan Đorđević, koji nam je otkrio da je status Kosova određen još 1389. godine i da je Vučić Briselskim sporazumom izdao Kosovo, zaboravljajući da je sam Dragan Đilas, njegov kum 2013, kao predsednik DS-a podržao Briselski sporazum i da je DS u Skupštini glasao za usvajanje Briselskog sporazuma, čije je razloge za takvu odluku za skupštinskom govornicom obrazložio tadašnji predsednik poslaničke grupe DS-a Borislav Stefanović, a danas potpredsednik SSP-a Borko.

Čitava borba protiv Aleksandra Vučića na „ooo-ruk“, samo da su protiv, pa čak i kad se nađu na istim stranama, kao u ovoj sa Briselskim sporazumom, govori da opoziciji nije stalo do rešenja problema, već do promene fotelja.

I da parafraziram mog imenjaka Trifunovića, koji me je inspirisao za ovaj tekst: „Vlast i opozicija su na različitim stranama iste strane. A na onoj ‘pravoj’ drugoj strani druge polovine su građani, koji s koje god strane da gledaš su kolateralna šteta.“

Autor je producent