Na strani "osrednjih", "bezidejnih" i "beznačajnih"

Za to vreme se desilo toliko stvari da prosto ne mogu sve ni da ih pobrojim.

Kosančićev venac ostao bez kaldrme – sada je to javno i definitivno.

Slavija dobila fontanu koja – za sve pare građana – svira peva, menja boje, curi (preliva!), privlači majke s decom da pretrčavaju preko kružnog toka, a okolne stanare da se bezuspešno javljaju komunalnoj policiji zbog buke (za koje ona, Komunalna, naravno, nije zadužena).

Asocijacija nezavisna kulturna scene Srbije (NKSS) napravila je i objavila detaljnu analizu dva konkursa: Ministarstva kulture i grada Beograda. Ona pokazuje sve moguće vratolomije kojima vlast javna sredstva iz budžeta (novac svih građana!) usmerava samo ka njenim kadrovima (prečesto partijskim i nedovoljno stručnim) i fantomskim novokomponovanim NVO-ima.

U Nišu gradske institucije kulture (Horske svečanosti, Niške muzičke svečanosti, Filmski susreti i dr.) dobili nove upravne odbore u kojima su se našli jedna prodavačica donjeg veša, jedan policijski inspektor, osoba sa radnim iskustvom na fiskalnoj kasi, jedan turizmolog, hostesa, vojni penzioner i još neki „stručnjaci u kulturi“.

Obelodanjen je Nacrt Strategije kulturnog razvoja a jedna od rečenica koja krasi Strategiju je ona gde se Srbija opisuje kao zemlja „slovenske, starobalkanske, herojske, evropske, demokratske i kontaktno/otvorene kulture“. Ma nije moguće!

Osnovan je i jedan novi festival. Zove se Ravno Selo film festival, a osnovan je na inicijativu i prema ideji… pogađate koga?, glumca Lazara Ristovskog.

Takođe, još jedna divna i – treba li reći? – skupa aktivnost tipa fontane koja peva i preliva, imala je za cilj da bude „pokazni primer uverenja da je čovek biće razgovora“. Na inicijativu ministra kulture lično i u organizaciji njegovog Ministarstva, održan je skup pod pitoresknim nazivom „Beogradski kontrapunkt“. U tom „sjedinjavanju glasova prema zakonima harmonije“, što kontrapunkt znači, učestvovali su jedan kineski (Ju Hua), jedan ruski (Zahar Prilepin), jedan austrijski (Peter Handke) i jedan srpski pisac (Milovan Danojlić), dok su domaćini i moderatori bili ministar kulture i Emir Nemanja Kusturica. Bio je to, vidim na Tanjugu, ni manje ni više nego „prvi susret najznačajnijih književnih autora današnjice sa raznih strana sveta“, koji su „skrenuli pažnju na hiperprodukciju knjiga, nevidljivost velikih pisaca i da su oni izgubili uticaj u savremenom svetu“. Izgleda da su i „najznačajniji književni autori današnjice“, ali i domaćini, bili ljuti što u kulturi stvari ne idu kako treba i što oni gube uticaj. Ko razume, shvatiće. Najzad, uticaja (ali i onog drugog što uz uticaj ide) nikad dosta.

Ali nisu oni bili jedini ljuti zbog iste stvari. I žiri ovogodišnjeg Sterijinog pozorja je bio ljut zbog propadanja kulture. Zato su rekli: vi ništa ne valjate, niste ni za šta, za vas nema nagrada. Možda su hteli, ali to nisu rekli onima koji su na vlasti i koji, po prirodi stvari odgovaraju za situaciju u kulturi. Možda su hteli da se obrate onima koji odlučuju i dodeljuju novac i da njih pitaju zašto nikad nije uspostavljen sistem, zašto nisu poštovani struka i stručnjaci, zašto su prenebregavane vrednosti i kvalitet, zašto se niko nije izborio za veći budžet, i, na kraju krajeva, zašto nekad neko od tih iz vlasti nije bar svratio na neki koncert, izložbu ili Sterijino pozorje! Ne! Žiri je to možda hteo da pita vlast ali nije. Umesto toga on se obratio kolegama umetnicima, učesnicima u kulturnom procesu, onima iz pozorišnog, muzičkog, likovnog života i njima poručio: „nemate ideje, propadate u osrednjosti, pribegavate banalnim doskočicama, izgubili ste umetnost….“.

Žiri je pokušao da bude dovitljiv pa je „dodelio“ nagrade svim učesnicima i publici Pozorja. Nagrada publici nije, a nije ni mogla biti dodeljena – reč je o cinizmu. Nagrada svim učesnicima takođe nije mogla biti dodeljena i to je samo jedna bezobzirna šala.

Prisećam se: priznanje Sterijina nagrada je jedan lepo dizajniran i odštampan dokument. Ime nagrađenog (jednom i moje) na njemu je ispisano, javno objavljeno i svečano dodeljeno. Sada, pošto sam se našla na strani „osrednjih“, „bezidejnih“ i „beznačajnih“ pitam se koliko je taj papir izgubio na vrednosti. Ili možda ipak dobio? Da rešim tu dilemu nije mi pomogla ni masa reči što onih u Objašnjenju što onih iz samog Saopštenja žirija. Pogrešna adresa za odluku s mnogim posledicama.

Autorka je kompozitorka