Načelno, u minskom polju

Načelno, nezavisnost uređivačkih kolegijuma je poželjno naglasiti u medijskoj regulativi, a pravna regulativa trebalo bi da je tretira kao deo koncepta slobodnog informisanja, koga afirmišu Ustav i glavni medijski zakoni.

Načelno, uređivačka prava trebalo bi dodatno da budu zaštićena opštim zakonskim normama i statutima pojedinačnih medijskih organizacija.

Načelno, mogli bi i medijski zakoni da propišu obavezu vrlo preciznog utvrđivanja odnosa između vlasnika i novinarske redakcije kako bi se jasno znala prava obe strane u sferi profesionalnih kompetencija.

Načelno, bilo bi važno da postoji jasan dogovor medija sa vlasnicima o kodeksu ponašanja u vezi sa uređivačkom nezavisnošću. Jer, načelno, demokratski je standard da se vlasnici medija, ili bože-me-sačuvaj političke garniture na vlasti, ne upliću u uređivačke politike.

Načelno, tako je to već sedamdesetak godina, od kada je posle Drugog svetskog rata u Americi nastala doktrina o društvenoj odgovornosti štampe i od kada je u demokratskom svetu raščišćena dilema da li vlasnici medija mogu da utiču na uređivačke odluke. Pa su se, još onda, načelno, složili da vlasnici brinu o poslovnoj politici, a novinarski kolegijumi o uređivačkoj.

Načelno i u Srbiji bi moglo da bude tako. Ali, nije!

Medijskim vlasnicima uglavnom ne pada na pamet da definišu oblast profesionalne novinarske autonomije. A zašto bi to i radili kad je njihov interes upravo da utiču na medijske sadržaje.

I to rade bez ikakvog otpora uredničkih timova. Vlasnici, urednici i političari odavno su se našli na istom zadatku, podupiranja političke moći aktuelnih režima. Jer, srpski mediji su socijalizovani u atmosferi podaništva i servilnosti, uz fine radove tajne države koja je ponekad usmeravala procese u njima.

Stasavali su kao udarnici proizvodnje laži, brutalno satanizujući i kriminalizujući neistomišljenike političara kojima su na usluzi. Sigurni samo kad su u velikoj blizini s političarima koji su ih do krajnje mere izdržljivosti instrumentalizovali. Nisu uspeli da se izbore za regulisano vlasništvo ni za transparentno poslovanje, ni za materijalni položaj svojih novinara.

Prekarni rad učinio je da su svi lako zamenjivi, zbog čega mnogi postaju sve poslušniji. Pritisak za povećanjem tiraža, i cunami senzacionalizma, pretvorili su mnoge medije u političke, policijske pa i kriminalne dostavne službe, gde su anonimni izvori postali glavni i neupitni, u kojima se krše ljudska prava, gazi dostojanstvo i uništava profesionalna i ljudska reputacija.

To je ram za sliku srpskog medijskog prostora u kome tržimo stazicu kojom bi trebalo da stignemo do uređivačke nezavisnosti – između vlasničkih prava i države.

I ima li uopšte u atmosferi u kojoj su presečene veze između etike i novinarstva jer su se u medijima našli ljudi koji ne zazlužuju da budu u javnom polju, a dominiraju politički pritisci i zavisnost od finansijskih centara moći, uopšte smisla da govorimo o oazama u kojima, uprkos okolnostima, postoji mogućnost za načelne standarde s početka teksta.

I da li činjenica da je nedeljnik NIN nezavisan u svojoj uređivačkoj politici, u koju se ne meša vlasnik kompanije, i koja je na pristojnoj i bezbednoj udaljenosti od države i politike, nešto menja u opštoj medijskoj slici?

Kad u Srbiji zakoni, kodeksi i strategije nisu brana da se uspostavljaju zajednički, nasilnički, vlasničko-medijsko-politički poduhvati čiji je glavni zadatak da obezbeđuju podršku aktuelnom režimu i budu toljaga koja udara po svima koji bi da je ugroze.

Naravno da ne menja, osim što ostavlja gorak ukus osećanja da na primer NIN drži glavu iznad vode samo zato da bi vlast mogla, kad stignu kritike iz sveta za gaženje slobode medija, da pokazuje prstom da ima i onih koji je u Srbiji kritikuju.

Ali, cena takve pozicije za redakcije je veoma velika. I nju znaju svi oni sa spiska osamnaest nezavisnih štampanih medija i portala koje je u jednoj televizijskoj emisiji poređala savetnica za medije predsednika Aleksandra Vučića, žaleći se kako joj se četvrtkom, kad izlaze nedeljnici, ne ustaje iz kreveta.

Vlasnici, naravno, očekuju od redakcije da nađe način i preživi na tržištu. A NIN nema reklame, njima su počašćeni poslušni jer ne postoji zakon o reklamiranju koji bi sprečio diskriminaciju medija. A verovatno ni najbolji zakoni ne bi sprečili vlasti da podignu komercijalnu rampu za neposlušne.

U NIN-u nema izjava i intervjua sa predstavnicima vladajućih stranaka. NJima je zabranjeno da odgovaraju na naše pozive. Jedan predstavnik vlasti koga sam srela u pozorištu i pitala zašto ne daje intervju za NIN, rekao mi je: Što da govorim kad ne mogu da kažem! Zato oni idu u medijske sigurne kuće u kojima nema pitanja iznenađenja.

Tamo gde vlasnik utvrđuje meru poslušnosti i servilnosti uređivačke politike. NIN nema donacija i nema dotacija. Sami smo na tržištu – sa svojim tekstovima i svojim čitaocima. I sa vlašću koja ima milion načina da nam zagorča život. I ne propušta nijedan. Tako je osveta zbog serije tekstova o trgovini oružja u koju je umešan otac ministra policije stigla u vidu nezapamćene hajke na NIN zbog naslovne strane na kojoj je Vučić na sajmu naoružanja.

Nije zabeleženo da se u toku nekoliko sati podigne kompletna borbena gotovost vlasti – poslanici, ministri, analitičari i konačno sam predsednik države sa optužbom da NIN poziva na njegovo ubistvo. Vlasnik NIN-a, koji je u Nemačkoj, tražio je objašnjenje i prevod teksta. I to je bilo sve. Odluka da se naslovna strana zameni belom, i da pet narednih brojeva takođe izađe sa opominjućom prazninom, bila je odluka kolegijuma i redakcije kao protest zbog napada najviših funkcionera vlasti na slobodu izražavanja.

Snaga i otpornost medijskih kolektiva zavisi mnogo od integriteta njegovih članova. On se izoštrava, naravno, svaki put kad se brani profesionalna autonomija. U odnosu na vlasnika i u odnosu na vlast. Ali pre svega u odnosu na istinu.

Autorka je zamenica glavnog i odgovornog urednika nedeljnika NIN