Nacionalistički duh iz boce

Ovih dana je, pak, toliko intenzivirana od strane predsednika Srbije, da se neupućenima čini kao da je podela ove bivše srpske pokrajine, a danas nezavisne države – već odavno gotova stvar, maltene odobrena od međunarodne zajednice kao jedino moguće rešenje ovog neuralgičnog balkanskog pitanja.

Političko zatišje usled letnjih odmora u birokratskim strukturama Evropske unije vešto koriste i mediji i sam Vučić da svoju ideju o podeli Kosova ne samo opravdaju nego i učine tobože realnom. Vučićeva ideja o podeli koju je pre skoro godinu dana pustio kao probni balon njegov „portparol“, ministar inostranih poslova Ivica Dačić, deo je šireg plana ne samo vlade u Beogradu nego, van svake sumnje, i njenih ruskih prijatelja, da se podelom Kosova načini svojevrsni presedan kada je u pitanju proklamovana ideja i EU i SAD nakon nedavnih balkanskih ratova (1991-1999) o tome da se državne granice ne mogu menjati jer bi to izazvalo domino efekat na mnoge danas već ugašene „vulkane“ evropskih i svetskih političkih sporova. Stoga najnoviji plan o podeli Kosova koji zdušno propagira srpski šef države, ukoliko bi se ostvario, bio bi izuzetno opasan presedan i nesumnjivo mogao da ima tragične posledice po Balkan ali i znatan deo današnje ne baš idejno homogene Evropske unije.

Milorad Dodik uz Putinovu prećutnu ali nesumnjivu podršku već duže vremena nagoveštava (a neki srpski politički analitičari poput Dragomira Anđelkovića i D. V. Stankovića podržavaju), da bi „kosovsko pitanje“ trebalo povezati sa pitanjem Republike Srpske u BiH. To znači da ukoliko se međusobnim dogovorom između Beograda i Prištine izdejstvuje podela Kosova i pritom možda i nekakva razmena teritorija (npr. Preševska dolina u Republici Srbiji za sever Kosova) pitanje opstanka Republike Srpske u okvirima države Bosne i Hercegovine postaje ne samo upitno, već taj srpski entitet dobija legitimacijski osnov za secesiju. Ugljanin je, pak, već upozorio Dodika da ukoliko Republika Srpska izađe iz Bosne i Hercegovine i proglasi samostalnost ili ujedinjenje sa Srbijom, nezavisnost i eventualno prisajedinjenje Bosni i Hercegovini biće zahtevano i za Sandžak, barem za onaj deo koji je ostao u Republici Srbiji nakon osamostaljenja Crne Gore. Ali neki, istina marginalni (zasad!) ekstremno nacionalistički bošnjački krugovi u Plavu (u crnogorskom delu Sandžaka) već duže vremena kritikuju svoje zemljake Bošnjake što podržavaju vladu Mila Đukanovića, koji je „izborivši se za samostalnu Crnu Goru 2006. godine teritorijalno podijelio naš Sandžak“ .

Ukoliko bi Republika Srpska zaista izašla iz Bosne i Hercegovine, Turska bi svakako našla načina da zaštiti Bošnjake u Federaciji. Ali šta bi u tom slučaju radili bosanski Hrvati ako Putin i Erdogan podele Bosnu? Digli se na ustanak uz pomoć matične države Hrvatske? Ili ostali u Federaciji „pod Turcima“? Šta tek reći o sudbini Makedonije vekovima rastrzanoj između Grčke, Srbije i Bugarske? Kako bi samo provrio stari balkanski lonac!

Uprkos trenutno dobrim odnosima Srbije i Mađarske, veliko je pitanje kako bi se u daljem toku razvoja političke situacije nakon ovakvih i sličnih secesija i podela među balkanskim državicama poneli ekstremni kleronacionalistički krugovi u Mađarskoj. Orbanov Fides prema novim istraživanjima polako gubi na ugledu jer uprkos svojim nacionalističkim i rasističkim (u odnosu na migrante) stavovima „nije dovoljno nacionalan“ kako misle ekstremni desničari. Vrlo je verovatno da bi oni ako dođu na vlast zahtevali sličan scenario za svoju manjinu u Bačkoj ali i za onu u Rumuniji u Erdelju, „nekadašnjem srcu Ugarske“ kako govore savremeni mađarski honvedi za ovu danas rumunsku pokrajinu. Ne bi sigurno mimoišli ni Slovačku, naročito njene južne krajeve poput regije oko Šahija i Zvolena nastanjenu isključivo Mađarima. Rumunija je, pak, u više navrata, uprkos solidnim odnosima sa Beogradom, tražila od srpske vlade da poboljša tretman prema rumunskoj nacionalnoj manjini i Vlasima u Timočkoj Krajini naročito u pogledu upotrebe jezika i nastave na rumunskom, kao i u pogledu potrebe za verskom samostalnošću tj. za izdavanje dozvole Rumunskoj pravoslavnoj crkvi da formira eparhije u krajevima naseljenim rumunskim življem koji danas potpadaju od eparhije Srpske pravoslavne crkve.

Nacionalistički duh iz boce bio bi definitivno pušten i mogao bi da svojim vatrenim dahom zapali ne samo Balkan već i dobar deo Evrope. Jer ne treba smetnuti sa uma da se u dobrom delu zemalja Evropske unije na vlasti nalazi nacionalistička desnica, tzv. „suverenisti“ kojima je etničko na prvom mestu; za njih multikulturalnost ne postoji, dok interkulturalnost shvataju kao najveću opasnost za „gubljenje nacionalnog kulturnog identiteta“. Suverenizam je danas, nažalost, u ekspanziji ne samo u Evropi nego je izborom populiste i „suvereniste“ Donalda Trampa 2016. definitivno pobedio i u Americi.

Putinova Rusija, glavna protagonistkinja suverenizma, jake države i „čvrste ruke“, sa svoje strane podstiče i finansira takve desničarske snage (Vildersa, Orbana, Mari Lepen, a u toku je istraga u SAD o tome da li je Rusija umešana u finansiranje dolaska Trampa na vlast), u pokušaju da Evropu vrati na period pre formiranja Evropske unije: formirati što više rascepkanih nacionalnih jednokulturalnih i po mogućstvu jednonacionalnih evropskih država, dovoljno međusobno antagonizovanih usled buđenja starih istorijskih atavizama, i po toj osnovi dovoljno slabih da igraju značajniju ulogu u svetskoj politici. A još ako bi na Balkanu, zbog Kosova, BiH ili Makedonije, izbio i kakav manji oružani sukob, bila bi to idealna prilika za neposredno rusko mešanje „na poziv određene vlade“ poput onoga što smo već videli u Siriji. Tako bi „meka moć“ na Balkanu bila zamenjena „tvrdom“, a sve bilo pravdano ruskom pomoći u „iznalaženju mira“. Zbog svega iznetog postoji opravdana sumnja (koja se u ovom trenutku ne može dokazati) da iza Dačićevih i Vučićevih gromoglasnih najava o podeli Kosova čvrsto stoji Moskva.

Podele umesto integracija, etnička isključivost umesto međusobnog poštovanja i saradnje, „razgraničenja“ od „onog drugog“, u oštrom su sukobu sa opšteprihvaćenim evropskim vrednostima o tome da se ljudi ne dele po etničkom principu da veličina teritorije i „apsolutna suverenost“ nisu od prevashodne važnosti za ekonomski i kulturni razvitak jednog društva.

I da ne bude zabune: kad podržavamo celovitost Kosova, to ne činimo iz razloga iz kojih to čine patrijarh Irinej, mitropolit Amfilohije i sveštenstvo SPC. Oni to čine u ime „nacionalne, kulturne i duhovne čistote“ i želje da se celokupno Kosovo jednoga dana vrati u okvire države Srbije. Mi se pak zalažemo za celovito, nezavisno Kosovo, u kojem će se poštovati prava svih i Albanaca i Srba, Goranaca i Bošnjaka kao i svakog pojedinca. Zalažemo se za punu protočnost granica između Srbije i Kosova, što je evropski ideal, za međusobnu ekonomsku i kulturnu saradnju kako priliči dvema susednim državama. Tek tada se može govoriti da je načinjen istorijski sporazum između dva naroda. Sve drugo vodi u nesporazume, sukobe i ratne katastrofe. Toga građani Srbije danas moraju biti svesniji nego ikada.

Autor je publicista