Nacionalizam Saveza za veliku Srbiju

Menjale su se ideologije, programi, pa čak i lična imena. Ali ono što nikada nije nedostajalo u tim promenama, to je nacionalizam.

Malo je onih, koji su u svojoj stranačkoj istoriji pokazali „građansku“ doslednost, osim u retkim slučajevima, poput LDP-a, i LSV-a, što je dovelo do toga da budu prokazani kao „lažna“ opozicija. Zamislite, „izdajnici“ Čeda i Čanak bi još uvek u EU, i nisu promenili mišljenje, čak i kada je bivši radikal Vučić rešio da ide u EU, s tim što njegov put do Brisela vodi preko Moskve.

Danas zvuči nezamislivo da Đilas na GO DS traži smenu Vuka Jeremića sa mesta ministra spoljnih poslova iz razloga što Srbija nije dobila status kandidata za pristupanje EU, kao što je tražio decembra 2011. godine.

Nezamislivo je, ne samo zato što ni Đilas ni Jeremić nisu više u DS i imaju svoje novoosnovane stranke, već što su njihove stranke danas programski daleko od svakog „građanskog“ puta, pa i onog koji bi Srbiju vodio u EU.

Đilas i Jeremić, bivši predsednik i potpredsednik nekada najveće „građanske“ Demokratske stranke, danas potpisuju Sporazum sa narodom, a ne sa građanima, a da se pitao njihov koalicioni partner Boško Obradović, iz tog naroda bi izostali i pederi, ateisti, svi nepravoslavci…

S druge strane, ko je mogao pomisliti, pre desetak godina, da će se radikal Vučić zalagati za evropski put Srbije, da će za premijera postaviti lezbejku, da će pregovarati oko rešenja za Kosovo sa Tačijem?

I dok je pre desetak godina Vučić lepio natpise „Bulevar Ratka Mladića“ i uzvikivao „žuti lopovi i izdajnici“, danas Đilas i Jeremić viču Vučiću „izdao si Kosovo, lopove“, a Boško Obradović za najvećeg srpskog heroja proglašava Ratka Mladića. Slogani su isti, zamenjene su samo uloge!

U javnosti prolazi potpuno neopaženo kako SZS prećutno podržava Vučića, dok predsednik glumi balkanskog šerifa i obračunava se sa Crnogorcima, Hrvatima, Bošnjacima, a sve pod izgovorom očuvanja srpskog identiteta. Vučić u svojim govorima o srpskom pitanju u Crnoj Gori bukvalno parafrazira delove iz knjige Zorana Lutovca „Srpski identitet u Crnoj Gori“.

Isto tako Savez za veliku Srbiju daje vetar u leđa Vučiću dok ovaj najavljuje potpisivanje sporazuma sa Evroazijskom unijom, iako nas EU upozorava na štetnost takvog ugovora. Doduše razumljivo je, jer kako bi Đilas protiv kuma, Mlađana Đorđevića, idejnog tvorca SZS, a koji je i predstavnik skupštine Evroazijskih zemalja.

Taj isti Đorđević je 2011. kao Tadićev savetnik za nacionalno-regionalna pitanja osmislio kontroverznu Strategiju o očuvanju i jačanju odnosa matične države i Srba u regionu, na čijem bi mu sadržaju pozavideo i radikal Vučić. Od tada Đorđević prisustvuje Putinovim inauguracijama, a osnivač je i organizacije Naša Srbija i Srpski kod. Vrlo „napredno“ za jednog bivšeg „demokratu“.

Takođe SZS ćuti i dok Vučić donira desetine miliona evra Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tada se privatizacija institucija ne pominje. Ali je problem novac za popločavanje Trga republike.

Ne može čovek da se otme utisku da je Saveza za veliku Srbiju logistička podrška SNS-u, u kojem mu je pripala uloga „unutrašnjeg pritiska“ u predstavi „Razgraničenje“.

Menjaju se dresovi, stranke, ali nacionalizam je ono što čini njihovo jedinstvo. Svi njihovi nesporazumi su na nivou da li je bolji Veliki brat ili Zadruga, da li je Press bio bolji od Informera, da li je više stranaka promenila Marinika ili Maja, da li je veći nacoš Boško ili Miša Vacić, da li je bolji lažni granit na Trgu od novobeogradske kartonske replike Terazija?

Autor je producent