Nacionalna histerija

Uopšte, od kada je ove vlasti sve odiše istorijom: veliki datumi, veliki događaji, pominjanje istorijskih ličnosti (Vučić: „kada je mogao Stefan Nemanja, mogu i ja“)…

Nažalost, oglasili su se samo dežurni tumači istorije. Nebojša Krstić i Dragan J. Vučićević ne mogu da postignu da se na vreme premeste sa RTS-a na Pink i Happy i obrnuto. Zabrinut je i Dragomir Anđelković, ali se ne da ni Dejan Vuk Stanković, koji ukazuje na značajnu „simboličnu poruku“ koja sledi iz posete Stefana Nemanje Kosovu!

Kada smo kod simbola i poruka, setih se legendarne anegdote vezane za čuvenog holivudskog režisera DŽona Forda, tvorca „Poštanskih kočija“. Kada su mu zamerali što njegovi filmovi nemaju poruku, on je odgovarao: „Kada imam poruku, ja šaljem telegram, glupo je da snimim film zbog poruke.“

Savremenom Stefanu Nemanji nije glupo da podigne onoliki narod da im saopšti poruku. Došli rudari, građani, seljaci, poštena inteligencija, ali i gradonačelnik Niša, koji je u zanosu ljubavi prema istoriji neslavno stradao na graničnom prelazu Merdare (kažu mediji hteo da pređe „administrativni“ prelaz preko reda). Kako kosovke devojke nije bilo na Kosovu, rane mu je izvidao tek Klinički centar u Nišu. Sretne ti rane, junače!

Doduše, 10. jula ove godine Vučić je trijumfalno najavljivao da će narodu „ponuditi rešenje za Kosovo“ a da će „narod biti vrhovni sudija“. Samo 60 dana kasnije ipak se odlučio za simbolični pristup, gde je uspeo da sa milion reči ne kaže apsolutno ništa što se ne može pročitati u pisanim zadacima za srpski jezik i književnost bilo koga maturanta gimnazije koji je pisao na temu „o rodoljublju“. I za koju bi mu moj pokojni profesor književnosti Milićević, esteta i cinik, kroz zube rekao „sedi, jedan“ zbog obilja patetike i opštih mesta.

Ako bi ja analizirao istorijsku posetu, onda bi izdvojio predsednikovu izjavu da su u jezeru Gazivode „najbolji smuđevi u Evropi“. Dakle Kosovo ima čime pred Evropu, poručio je Nemanjić dvadeset prvog veka! Pa neka se evropski smuđevi pokriju ušima, ako dobro tumačim obilje simbola sa prošlonedeljnog puta po Kosovu…

Srpski telegraf, u strahu da ga besni Dragan J. Vučićević ne proguta, baca kamen dalje nego bi i sami Informer ili Pink i govor Nemanje ocenjuje kao „govor o kome će se tek pričati“ navodeći da se naš predsednik bavio životnim temama: „istorijom, Albancima, zabludama, istinom, budućnošću“… Pa kada su takve životne teme, kako da se u celodnevno praćenje istorije ne uključi i nacionalni RTS servis, koji nakon ovog vikenda može da preraste u „History channel 3“, a da direktora dobije na primer nakon istorijske borbe „always RTS“ Krstić Nebojše i za istoriju uvek spremnog Marića Milomira! Kakav bi to tek nacionalni kermes bio… Začudo, ovog istorijskog datuma najtrezvenije se ponašao Pink – da, bilo je Vučića desetak sati svakodnevno (u farmakologiji se to zove srednja letalna doza, dovoljna da usmrti 50% pripadnika UČK koji zalutaju na Pink tragajući za Zadrugom), ali smo uveče ko ljudi mogli da uživamo u najvećem šou-programu u Evropi i da se, po prvi put, radujemo pojavi Lune ili Stanije te njihovom žovijalnom pristupu životu bez istorije…

Horski se ponavlja da je predsednik apelovao za mir, paralelno njegovom nastojanju da se vrati obavezno služenje vojnog roka i da se kupi što više polovnih borbenih aviona. Naša najveća vrednost su deca, istorijski izjavljuje na Kosovu naš predsednik i to upravo u trenutku kada Vlada Republike Srbije donosi Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom kojim drastično smanjuje prihode porodiljama! Da li je onda čudno što Nemanjin nastup ne razume Evropa, pa nesrećna Maja Kocijančić traži dodatno objašnjenja za neke stavove iz istorijskog govora?

No, da se mi manemo „ćorava posla“ i prestanemo da tumačimo nešto što se ne da protumačiti. Nije najveći problem u govoru. Problem je u spremnosti naše javnosti da sudbinu jednog naroda stavi u ruke jednog, jedinog čoveka makar on bio Natčovek u ničeovskom smislu reči. Kao da je cela naša elita ovog vikenda čitala Zaratustru i klicala: „Bogovi su mrtvi, živeo Natčovek“. Da li je bilo ko, ko je onomad satima guslao po različitim medijima osećao odgovornost za eksperiment nezabeležen u modernoj istoriji – pakovanje kolektivne sudbine u sudbinu pojedinca?

Ja drhtim od odgovornosti i zbog toga ovo pišem. Ne bih nikada voleo da o sudbini svih odlučuje jedan. To nikako ne može biti dobro. Otkuda ta paganska želja Srba za žrtvovanjem u ime novog, istina još nekrunisanog, Boga? Da li oni koji su za vikend mesečarili o sudbini srpskog naroda koja se predaje u ruke Vučića, znaju za misao Žan Pol Sartra da je „čovek osuđen da bude slobodan, jer kada se jednom baci u svet, onda postaje odgovoran za svaki svoj čin“? Da li se osećaju odgovornim za nacionalnu histeriju koju su podgrevali skoro 48 sati sa žarom na kome bi im pozavideo Aleksandar Vulin lično.

Sumnjam. Kao što se nijedna kap kiše ne smatra odgovornom za nastalu poplavu. Nije neka uteha ali se nadam da je Abraham Linkoln ipak bio u pravu kada je rekao da se ne može pobeći od odgovornosti sutrašnjice ako je izbegavamo danas.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu