Nacionalna i klasna borba

Dimitrije Boarov Nedavno sam se oko kamata, „sa patriotske pozicije“, kao dužnik skupog kredita, raspravljao sa jednim bankarom iz ovdašnje banke evropskog naziva, koja istu tablu ističe i u susednim državama – Hrvatskoj i Bosni. Moja teza je bila da su kamate u Srbiji neopravedno znatno veće nego u komšijskim državama, to jest veće nego što je, po mom osećanju stvari, kod nas veći famozni „politički rizik“, s kojim se ta razlika u kamatama rutinski objašnjava. On mi je odgovorio da Srbija ima najdinamičniju proizvodnju spoljnih, ali i unutrašnjih neprijatelja u regionu, to jest da se u njoj stalno zaoštrava ne samo „nacionalna borba“ (koja uvek seje fašizam), nego i „klasna borba“ (na koju pozivaju radikali protiv stranih i domaćih izrabljivača, a liberali protiv monopolista). Nemam ništa protiv, kaže bankar, ali bojim se da su kamate visoke i zbog toga.
Ima doista nečega u toj suvoj bankarskoj tezi. Pada mi na pamet, tim povodom, ona čuvena, elegantna definicija politike koju je izmislio nacistički sociolog Karl Šmit (suđen u Nirnbergu). On je svojevremno rekao da „politika počinje kada se odredi neprijatelj“. S tim u vezi, smisao nasilja prema unutrašnjem neprijatelju, po Karlu Šmitu, nemoguće je odvojiti od pitanja državnog suvereniteta, kao pravnog izraza njenog jedinstva. Suverenitet u svojoj suženoj suštini on definiše kao pravo države na fizičke živote njenih građana, što uključuje i monopol na nasilje prema onima koji razbijaju državno jedinstvo. Ako se taj monopol na nasilje kod nas shvata u Šmitovom smislu, što je beznadežno bajato, onda smo, nedavno u Aranđelovcu, imali samo problem u tome što je on protivustavno bio „delegiran“ jednoj grupi vladinih pristalica, to jest nezadovoljnih slušalaca Peščanika, koja je na preterano aktivan način, u odbrani ustavne preambule o Kosovu, vodila „borbu mišljenja“ sa vladinim kritičarima. Međutim, neće biti da je tako, jer, sve je ličilo na fašističku akciju i to niko ne može da sakrije.
Morao sam, dakle, da od bankara prihvatim bar argument o sejanju fašizma, kao osovini političkog rizika u Srbiji, pošto sve ono što se nedavno dogodilo u Novom Sadu i Aranđelovcu liči na opasno delegirano „doziranje fašizma“, što se obično završava katastrofom. Istina, događaji u oba grada su najavljeni, pa je organizovano nasilje nad „nacionalno destruktivnim elementima“ zasad obavljeno bez težih telesnih povreda i „u prisustvu vlasti“. I nije samo po sebi problem to što je, na primer, grupa od 300 nezadovoljnih „slušalaca Peščanika“, ophrvanih strahom za egzistenciju srpske nacije, odmarširala iz Topole u Aranđelovac, sa istim bedževima, jednim vođom i jednom idejom, da spreči paradu „razmaženih“ psovača svega postojećeg u današnjoj Srbiji, to jest tribinu „hulioca“ na srpsku crkvu i tradicionalne duhovne vrednosti srpske nacije. Mnogo je veći problem što se, tokom „bitke za interpretaciju“, jedan apsolutno jasan slučaj gaženja ustavnih prava i sloboda na fašizoidan način – smešta u ravan „borbe različitih mišljenja na nedozvoljiv način“ (pa se podseća da su i omladinske demokrate razbili tribinu na kojoj je Đinđić trebalo da bude prikazan kao mafijaš). Po toj logici ispada da je u Aranđelovcu samo došlo do pogrešno izvedenog sukoba dva politička marketinga, a širi se „fantazma“ o srpskom fašizmu. Patriote su navodno prekoračile „nužnu odbranu“ – ali, treba osuditi obe strane? Međutim, svetska „fantazma“ o srpskom fašizmu niti je propust u marketingu srpske politike, niti je sukob dva politička marketinga, nego je izraz realne zaostalosti države, njene politike i njenih vodećih društvenih ideja.
Zbog toga ono što se događalo u Aranđelovcu doista nije lako zakrečiti marketinškim „širenjem istine“, pa ni objasniti nekakvim sukobima političkih marketinga, iako je marketinška delatnost poslednjih godina u strahovitom usponu u Srbiji, što napokon dokazuje i kampanja preko bilborda u Beogradu, preko kojih su u odbranu Kosova, rame uz rame s Koštunicom, Tadićem i Nikolićem, uključeni i Vašington, Linkoln, Čerčil, De Gol, Brant i Kenedi.
Naime, kada se pogledaju poslovni rezultati u poslednjih šest godina (između 2000. i 2006. godine), broj agencija i specijalizovanih preduzeća koja su registrovana samo za poslove na marketinškom tržištu povećan je sa 44 na 288 firmi, a njihov ukupan prihod povećan je sa 383 miliona dinara na 22,5 milijardi dinara – to jest za blizu 6.000 odsto. U ovim firmama je 2001. godine bilo zaposleno 755, a prošle godine 2.326 uglavnom visokoobrazovanih ljudi. Tako se sada u Srbiji može govoriti o marketinškom tržištu „teškom“ oko 300 miliona evra godišnje (268 miliona evra 2006. godine). Neto prihod preduzeća u ovoj delatnosti, međutim, prošle godine bio je oko 64 miliona evra, a u odnosu na 2005. povećan je za preko 40 odsto. Relativno malo učešće neto prihoda u ukupnom prometu, kao i neto dobiti pre oporezivanja u tom neto prihodu (27 miliona evra), međutim, širi sumnju da se i ovde „pola pilo, pola Šarcu davalo“.