Nacionalna manjina i njen savet

Na nekim javnim zgradama su oslikani murali tipa „Mislim bošnjački“, „Govorim bosanski“ i slično.

Politički i nacionalno zbunjeni glasač bi se našao na muci da dešifruje sve ove poruke. Međutim, takvih u Sandžaku nema. Pitanje je političke kombinacije koja će se napraviti između ova tri politička aktera. Sudeći po vladajućoj koaliciji moguća je kombinacija koja je već podelila vlast u Sandžaku (LJajić-Ugljanin), no ovde se ipak nikad ne zna jer političko je jedno, a nacionalno nešto drugo, jer koliko su jedne stranke oficijelno bošnjačke, prikriveno su ili proturske, proalbanske, prosrpske ili procrnogorske, bar one u Crnoj Gori. Sandžak kao pogranični prostor mnogima je zanimljiv, a stanje sandžačkih Bošnjaka idealno za uticaj i instrumentalizaciju. Dakle, neke deluju kao oktopod sa mnoštvom svojih „pipaka“ koje dopiru i do mesta koja se lako ne mogu prepoznati. Što je tako ne treba se čuditi. Istorija uvek čini svoje a ovde je bila i burna i surova da ne kažemo genocidna jer ta stradalaštva još niko nije kao takve označio što ne znači da se i takvih parola neće naći. Zapravo ako jedna spomen ploča kazuje da je taj i taj sprečio pokolj u Novom Pazaru koji se inače desio u zapadnom Sandžaku (četnici Pavla Đurišića su primerice za nepunih par meseci ubili 9 200 ljudi , žena i dece -četnički izveštaj), onda se posredno ukazuje na genocid, ali i na činjenicu sad već i političku sa dugoročnim političkim dejstvom da su Albanci sa Kosova branili u Novom Pazaru svoj narod, dakle Albance, a ne nekakve Bošnjake. Koliko je ovo mit ili istina, drugo je pitanje.

Sa ove tačke gledišta parola – „Govori bosanski“ zadobija vrlo različite konotacije. Je li „bosanski“ maternji jezik ili politički importovan, je li srpski maternji ili nametnuti te gde tražiti maternji jezik ovom stanovništvu – u turskom, albanskom, bosanskom, srpskom ili crnogorskom. Ako bi ste nekog običnog čoveka u Pazaru pitali kako govori (ne kojim jezikom) rekao bi po pazarski. Zašto? Pa zato što se govor ovde prilično razlikuje od onog u Sjenici koji je dijalektički veoma čist i označen je zetsko-sjeničkim dijalektom, iliti istočnom varijantom bosanskog kako kažu neki lingvisti dok je ovaj ,,pazarski“ nastao mešavinom migracijama stanovništva i dijalekata negdašnjeg oficijelnog srpsko-hrvatskog jezika uz dodatni priliv turcizama, arabizama i drugih orijentalizama. No i taj i takav se gubi. Znam da je sve više mladih ljudi koji završava fakultete u Turskoj i koji tečno govore turski kao i evropske jezike jer mnogi rade u Evropi.

Kad slušate naša tri lidera, jedini koji govori bosanski jeste Muamer Zukorlić. Da li ga je doneo od kuće ili sa školovanja, ne znam. Ako se poseduje, jezik se jednostavno govori, ako se ne poseduje onda nekog pozivaš na učenje i govor. Jezike treba učiti i koliko znam najviše se traži nemački iz praktičnih razloga jer Nemačka izdržava Sandžak iako je ovaj u Srbiji i Crnoj Gori. To pouzdano znam po svojim studentima. Dakle, parola koja bi podjednako mislila i na duh i na telo bi mogla glasiti „Govorite nemački i bosanski“, čime bi se poslala jasna proevropska poruka, kad su već nove genetičke metode istraživanja nacije otkrile značajan postotak gotskog genetskog materijala uz onaj ilirskog i slovenskog kod Bošnjaka. Pored ovakve parole ja bih zastao i zamislio se. Zaista ako si već evropski narod pa neophodno je da znaš bar jedan veliki evropski jezik a po mogućstvu dva. Ovako, samo sa maternjim, pa bio i bosanski nećeš daleko stići. Šta ovo znači? Da se parametri menjaju i zahtevi povećavaju. Biti evropejac nije više samo bela koža jer je Evropa postala puna „obojenih“, a biti evropski musliman, više ništa ne znači jer je Evropa postala prepuna muslimana sa svih strana zemljinog šara.

Nacionalni savet Bošnjaka u Srbiji bio je sve samo ne platforma koja ovu zajednicu treba da učini sastavnim delom šire zajednice evropskih naroda. U tome i jeste osnovni problem, imati pogled na sebe kao folklorni kuriozitet, nacionalnu, etničku versku ili kulturnu manjinu ili politički subjekt, jeste zamena teza. Između saveta i vijeća je ogromna razlika u značenju. Savet se bavi atributima manjina, a vijeće politikom. Razlika postoji između kulturno umetničkog društva i univerziteta, između političkog naroda i folklornog kurioziteta takođe, kao što je između verske pripadnosti i nacionalnog identiteta. U kojoj meri jedno telo nacionalne manjine može pokriti sve ove razlike i odgovoriti zahtevima vremena posebno je pitanje. Pitanje koje se postavlja je zapravo – gde je Sandžak, ne kao isforsirano političko pitanje već egzistencijalno.

Autor je akademski slikar i profesor iz Novog Pazara