Svaka čast vrhunskim pregaocima naše kulture u bilo kojoj oblasti koji su ostvarili nesporna dela i zadužili našu kulturu, ali ovde, kada je reč o nacionalnim penzijama, dosta toga nije u redu. Ova vrsta priznanja je devalvirala od kada je proširena i na ličnosti sa naše estrade. To može voditi ka njenom ukidanju, što bi bila velika nepravda prema onima koji su je zaista zaslužili. A šta sve ovde nije u redu?
1) Broj od oko 250 penzionera je previsok, i ni u jednom trenutku ne bi smeo da bude veći od 100. Posle „prirodnog odlaska“, ovaj broj bi se dopunjavao, ali ne bi prelazio 100.
2) Penzija je radno-pravna kategorija, a ne socijalna! Ona je „kćerka“ plate. Zarađena je dugogodišnjim izdvajanjem u Fond PIO. To što je neko nekada, na ovom ili onom festivalu pobedio, zar za te uspehe od organizatora i produkcija ploča/nosača zvuka nije dobio neke pare? Pa zar to nije dovoljno? A možda ništa ne uplatiše u Fond PIO? Dodeljivati tako nacionalne penzije jeste nenormalno i nemoralno. Inače, neretko, posle neuspešnog konkurisanja slede neodmerene reakcije i komentari, uglavnom estradnih zvezda, ali i drugih, koji su ispod svakog nivoa.
3) Ko će te penzije da plaća: ova mala, slaba i gotovo uništena država, gde vrhunski hirurg zarađuje koliko i lažni azilant u Nemačkoj; država sa 1,7 miliona penzionera; država sa 750.000 radno sposobnih, a nezaposlenih i onih koji su ostali bez posla ili onih 1,5 miliona zaposlenih, koji ne mogu dovoljno ni za sebe da zarade?
4) Ako nisu mogli ili hteli da uplaćuju u državni Fond, zašto nisu postali članovi nekog od dobrovoljnih privatnih penzionih fondova koji u Srbiji postoje već 20 godina? Neki kandidati godinama žive i rade u inostranstvu, godišnje jednom ili nijednom dođu u Srbiju, ali ne zaborave da stanu u red za unovčavanje svog „doprinosa nacionalnoj kulturi“!
5) Neki „nacionalni penzioneri“ primaju i „običnu penziju“. Da biraju od dve opcije onu povoljniju, to bi možda i bilo u redu, ali dobijati obe, baš je bezobzirno i bezobrazno. Jedna osoba je tako npr. ostvarila nacionalnu penziju u jednoj od bivših republika SFRJ (gde se rodila, nekada radila i gde sada živi), a već nekoliko godina se trudi da to pravo ostvari i u Srbiji (gde je takođe živela i radila).
Ovo se sve dešava u državi gde dve trećine mladih ne mogu da dođu do zaposlenja; gde se radna i starosna granica za odlazak u penziju svake godine povećava; gde rudari iz Bora, Majdanpeka i Resavice, iako su navršili 40 godina staža, ne mogu da idu u zasluženu penziju, jer nemaju propisane godine života (niti im daju da više rade niti im daju penzije!)
Pa ko to onda, pored vrhunskih umetnika, zaslužuje nacionalnu penziju? Evo barem dva primera:
Bračni par Milica Spasojević (73) i njen suprug Filip (75) iz sela Brđana, koji su kao hraniteljska porodica od 1963. godine do danas pored troje svoje dece othranili još 50! Iz Gornjomilanovačkog centra za socijalni rad preuzeli su 35 mališana i još 15 u različitim slučajevima – preko reda. Ili – Branislav Starčević (76) Beograđanin, koji je od 1964. godine do danas 129 puta dobrovoljno dao krv (relativno retke grupe B plus) i pomogao u spašavanju stotinu života. A ovaj čovek i dalje daje krv! Hvala Bogu, ovakvih i njima sličnih pojedinaca još ima u zemlji Srbiji! Oni, mnogo pre nego neki drugi, zaslužuju da budu laureati nacionalne penzije!
Autor je član Foruma za međunarodne odnose EPuS
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
