Nacionalno pitanje i demokratska opozicija

DS je imala u svojoj tradiciji princip da kada politika njenog vođstva bude prevaziđena, dođe do smene tog vođstva kako bi mogla da se razvije nova politička koncepcija. Po tome se DS razlikovala od ostalih stranaka, koje su tavorile i venule zajedno sa opadanjem političke energije svojih osnivača.

Zoran Đinđić je tako smenio Mićunovića kada je njegova politika zapala u stagnaciju. Isto tako je Boris Tadić smenio Živkovića. Politika Borisa Tadića 2011. bila je prevaziđena, on više nije mogao da uveri građane da je ostvariv njegov credo – „I Evropa i Kosovo“. Umesto da tada formuliše novu doktrinu nacionalne politike, DS je zaćutala i ćuti do danas.

Sve vreme krhke demokratske vladavine svaka od frakcija DOS-a, i Đinđićeva, i Koštuničina, i Tadićeva, borila se da održi glavu nad vodom imajući protiv sebe snažnu i jedinstvenu radikalsku opoziciju. Smena vlasti iz 2012. morala je da nastupi, i pravo je čudo da se nije dogodila ranije. Ali tek potonji potpuni slom demokratske opozicije, odnosno Demokratske stranke, omogućio je juriš Aleksandra Vučića na demokratski poredak, koji je zemlju doveo na rub otvorene diktature.

Demokratska stranka prepustila se slomu onog trenutka kad je prestala da govori o politici. Precizno, kada je prestala da govori o ključnom aspektu politike u Srbiji, o nacionalnom pitanju. To je pitanje od čijeg rešavanja zavisi naš međunarodni položaj, a za malu i istrošenu zemlju kakva je Srbija od njenog međunarodnog položaja zavisi svaki aspekt života.

Javnost je prihvatila ćutanje demokrata kao samo po sebi razumljivo. Bio sam jako kritičan prema Borisu Tadiću, zbog tvrde nacionalne politike koju je vodio, zbog čijeg je kraha izgubio vlast i omogućio uspostavljanje radikalske vladavine. Bio sam kritičan i prema Tadićevim naslednicima zbog nesposobnosti da formulišu alternativnu političku doktrinu. Danas mnogo bolje razumem i jedne i druge.

Pre deset godina jedina moguća alternativa Tadićevoj politici koja je mogla da dođe s demokratske strane srpskog društva bila je politika priznanja Kosova. Verovao sam, kao što verujem i danas, da je na dugi rok budućnost Kosova u sastavu Srbije. Da će do toga doći kroz dug, višedecenijski istorijski proces. Da je samostalnost Kosova u ovom trenutku realna posledica kako rasplamsalog albanskog nacionalnog pokreta tako i niza srpskih grešaka u suočavanju s tim pokretom. Samo priznanje nezavisnosti Kosova za suštinu istorijskog procesa i njegov krajnji ishod je nebitno. Kao što su Slovenija i Hrvatska ceo vek provele u Jugoslaviji da bi dočekale svoj cilj nacionalne nezavisnosti, tako i Srbija može da čeka ceo vek na reintegraciju nezavisnog Kosova.

Ovakav stav pokazao se ipak suviše ekscentričnim. Srpsko društvo nije bilo voljno da prihvati ideju nezavisnosti Kosova ni u kakvom obliku. Suočavajući se sa izborom da pristane na secesiju Kosova ili da se suprotstavi dominantnoj volji međunarodne zajednice, elita demokratskih snaga izabrala je da – zaćuti. I da time zemlju prepusti autokratskom režimu.

Građani se okupljaju oko politike pojedinih stranaka. Demokratska stranka izgubila je podršku birača u onom trenutku kada je prestala da govori o ključnom političkom pitanju. Ona se tada raspala, a njene frakcije pojedinačno bile su preslabe da održe funkcionalni parlamentarni sistem u zemlji, pa čak i elementarnu izbornu demokratiju koja je na poslednjim izborima sahranjena.

Okolnosti su danas bitno promenjene u odnosu na one od pre deset godina. Ni međunarodna zajednica, ni prozapadna građanska javnost u Srbiji nema više iluzija da režim SNS može da isporuči priznanje nezavisnosti Kosova i tako dovede do konsolidacije našeg međunarodnog položaja. Bizarni septembarski sporazum u Vašingtonu bio je samo epilog poslednjeg, očajničkog pokušaja da se do nekakvog dogovora ipak dođe.

S druge strane, nesputana vladavina SNS pokazala se spornom sa stanovišta elementarnih evropskih normi demokratije i vladavine prava. Neuspeh u upravljanju borbom protiv pandemije i prodor u javnost istine o dubokoj kriminalizaciji srpske države, uprkos marketinškim naporima vladinog profesionalnog savetničkog tima, polako podriva poverenje u sistem i inače naklonjenog mu dela javnosti.

Ispod lakirovkom uglačane površine vrlo postepeno se kristališe neophodnost uspostavljanja jedne normalne vlasti koja će obnoviti demokratski poredak, uspostaviti vladavinu prava, suočiti se sa pandemijom na transparentan i kredibilan način i hitro odstraniti maligne kriminalizovane delove državne strukture.

Da bi došlo do promene vlasti potrebno je da nastane, tačnije da se obnovi, politička organizacija, stranka ili savez stranaka, koja bi mogla da ponese teret političke borbe, ali i koja bi posle promena bila kadra da preuzme vlast. Demokratska stranka raspala se pošto je zaćutala o nacionalnoj politici. Preduslov za ponovno prikupljanje frakcija DS u jaku političku organizaciju jeste ponovno pokretanje rasprave o nacionalnom pitanju.

Taktička i tehnička saradnja u borbi za izborne uslove, koju opozicija već dugo nudi, nije dovoljna. Građani imaju jasan zahtev – to je ujedinjenje opozicije. Opozicija ne uspeva da se ujedini na taktičkom pitanju smene režima, zato što je taj režim uopšte mogao da bude uspostavljen tek onda kada se opozicija iz političke arene povukla. Ako želi da se vrati u borbu, opozicija može to da učini samo ako vrati u fokus ključno političko pitanje – gde će biti ova zemlja sutra, posle promena.

Taktičko ujedinjenje celokupne opozicije oko zahteva za poštenim izbornim uslovima je moguće, ali ono nije dovoljno. Ono bi donelo novi 5. oktobar, promenu režima posle koje se otvara politički konflikt nacionalista i „građanista“, patriota i izdajnika. Građani su jednom to proživeli i ne žele ponovo da prolaze kroz neobjavljeni građanski rat na čijem kraju nas čeka neka nova diktatura.

Ono što je potrebno je stvaranje glavne, udarne snage opozicije, čvrsto okupljene oko jedinstvenog stava u odnosu na nacionalno pitanje. Takav opozicioni savez ne samo da će biti nosilac borbe za izborne uslove, nego treba da bude okosnica vlade sposobne da istraje bar jedan ceo mandat kako bi na zgarištu koje SNS ostavlja za sobom izgradila čvrstu i održivu konstrukciju pravne demokratske države.

Ovakav savez omeđen je na jednoj strani nacionalnim konsenzusom da priznanje nezavisnosti Kosova nije prihvatljivo, a na drugoj strani čvrstom rešenošću da Srbija dođe do sporazuma sa zapadnim saveznicima kako bi za sebe obezbedila dostojan i održiv međunarodni položaj.

Autor je analitičar