„Nad Srbijom 1999. jeste sproveden zločin“: Odgovor na članak dr Aleksandra Ćorca „Ne treba lagati nigde, a ne samo u nauci“

Profesor Ćorac se sada ponaša kao nedužni slučajni svedok sukoba dve suprotstavljene strane, posvađane oko trivija suviše banalnih da bi spustio pogled sa svojih akademskih visina i pokušao da ih razume.

Takvo bežanje od sopstvene odgovornosti je koliko naivno, toliko i nekorektno. Ko će poverovati da je bio nemušta i nema opozicija grupi okupljenoj oko istih vrednosti, odnosno „vrednosti“?

A, i ako je tako, zar nije bilo jedino časno da se oglasi i ogradi?

Tačno je da mi je u jednom privatnom stanu, uz svetlost stone lampe, dr Ćorac dugo čitao izvode iz svojih članaka, starih 7-8 godina, u kojima me pominje u afirmativnom svetlu.

Upravo zato se postavlja pitanje zašto je sada „okrenuo ćurak“. Komično zvuči tvrdnja da je svojim citatima, kojima mi povlađuje, „pokazao i dokazao“ da moja navodna insinuacija o njemu „nije istina“.

Dok sam se te noći peške vraćao kući, u batu koraka mi se duž cele Ulice Jaše Prodanovića neodoljivo nametao podrugljivi epitaf: „Ovde leži Jaša Prodan, kralju veran, Titu odan“.

U oba svoja obraćanja „Danasu“ moj oponent nekritično „previđa“ duge nizove brojeva kojima opovrgavam neistine iznete u Medija centru. Ogroman je „balvan u njegovom oku“, kada taj članak, prepun surovo istinitih brojčanih podataka, naziva lišenim činjenica.

Njega je zabolelo što sam ga pomenuo u kontekstu ostvarenja „lične koristi“.

Dopuštam da je imao druge motive, ali je onda dužan da objasni šta ga je nateralo da pogazi sve profesionalne (ali i ljudske) principe kojih bi morao da se drži. NJegova moralna obaveza je da konačno odgovori na dva osnovna pitanja:

1. Da li su tačni podaci o obolevanju i umiranju od raka kako ih prikazuje njegova grupa (neminovno i on, kao njen član) ili kako ih ja prenosim iz zvaničnih publikacija Instituta „Batut“ i Zavoda za statistiku?

2. Da li treba poštovati stavove svetske naučne javnosti o uranijumu ili nametati samo „našu istinu“, uz sumnju izraženu na konferenciji za štampu da su podaci Međunarodne agencije za istraživanje raka – pristrasni (!?)

Uporno i detinje tvrdoglavo izbegavanje kolege Ćorca da odgovori na suštinu našeg spora uporedio sam sa ponašanjem naših političara (Orlić, Martinović) kada u TV duelima dođu u delikatnu situaciju.

Na taj način i u takvom maniru odbijam da učestvujem u bilo kakvoj daljoj raspravi.

Jednostavno, takav nivo je ispod granica pristojnog komuniciranja.

S druge strane, ako dr Ćorac skupi hrabrost da kao lekar, posebno kao preventivac, po savesti odgovori na pitanja koja su mu stručno bliska, teško da bi nam preostali nesporazumi oko kojih bi vredelo raspravljati.

I ako se ogluši o istinu, suprotstaviću mu činjenice, a jedino imam otpor da prihvatim olako davanje u zečiji beg umesto suočavanja.
Dakle, strpljivo nastavljam da čekam odgovore.

U međuvremenu, žurim da se izjasnim o upravo postavljenom pitanju: „Da li je nad Srbijom u toku rata 1999. godine sproveden ekološki zločin?“

Naravno da jeste, i to ne samo ekološki, već i humanitarni.

Upravo na tome sam insistirao u više desetina članaka i još više javnih istupa tokom niza godina.

Uporno sam ponavljao da je sramota što ne znamo da li nam je poginulo 750, 3.500 ili 5.000 zemljaka i što njihova imena nisu uklesana u mermeru, da su nam uništene industrija i infrastruktura, te da nam je zagađena životna sredina, posebno usled ciljanog bombardovanja petrohemijske industrije.

Jedino sam sadašnjim saborcima kolege Ćorca zamerao što ignorišu sve te zločine, pa štetu svode samo na osiromašeni uranijum, te pronalaze navodne dokaze za svoju tvrdnju.

Ukazivao sam im da se takvom maštovitošću brukamo pred svetom, a da nam bledi ubedljiva argumentacija pred kojom bi svi bili nemoćni.

Skretao sam im pažnju da njihova manipulacija ima kratkotrajnu političku vrednost, ali da će i naša javnost shvatiti da je upućena na lažni trag, u šta se sve više uveravamo.

Apelovao sam i da se posveti dužna pažnja nalazima naših i stranih hemičara da smo se i pre i posle bombardovanja krajnje neodgovorno odnosili prema životnoj sredini.

Da li je to dovoljno od jednog penzionera koji se bliži polovini devete decenije života?

Pada li dr Ćorcu na um zašto sam godinama bio skoro usamljen u iznošenju belodanih naučnih istina?

Vredi li braniti profesionalnu čast, makar po cenu niskih (čak i fizičkih) napada, pretnji i vređanja?

Znam da bi dr Ćorac umeo opširno (i prazno) da mi odgovori, ali ga vraćam na dva pitanja od kojih je sve i počelo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.