Nadstrešnica može da padne, vlast ni po koju cenu: Lični stav Dragana Maršićanina

Protest je prekinut. Naravno, slagao je. Drugačije vreme je to bilo, Broz je bio nesporan autoritet kojem veruju čak i studenti.
Predsednik Republike Aleksandar Vučić u svojoj narcisoidnosti sebe doživljava kao spoj najboljih sposobnosti Broza, Miloševića i Đinđića (naravno – ne i Koštunice, koji je i patriota/nacionalista i demokrata, legalista, pa mu je suprotnost u svemu).

Međutim on ne može, i da hoće, da posegne za Brozovim receptom, jer njemu studenti koji protestuju opravdano ništa ne veruju. Zato bi se njegovo puko obećanje „ispunićemo zahteve“ rasprslo na zidu čvrstog stava studenata na kojem stoji: „…do ispunjenja zahteva“.

A zahtevi studenata su kao plod mlade pameti krajnje promišljeni, opravdani i realno ostvarljivi.

Problem srpskog capo di tutti capi je u tome što bi počeo da se urušava sam temelj njegove korupcionaške vlasti ispunjenjem zahteva da se obelodane ugovori koji se odnose na rekonstrukciju Železničke stanice u Novom Sadu, koja je dovela do strahovite tragedije, smrti petnaestoro ljudi. Jer, to bi se desilo otvaranjem pitanja korupcije pri dodeli poslova bez tendera i ugovorenih cena. Zato je ponudio objavljivanje tehničke dokumentacije, koja je neposredni, ali ne osnovni uzrok zločina.

Nadstrešnica može da padne, ali sistem mora da opstane, jer je njegovo „paranje“ ubitačno u okolnostima kada na vrhu vlasti svako o svakome mnogo zna, kada svako o svakome ima dosije i kada svako može da postane zaštićeni svedok.
Šta onda, ko i kako dalje ?

Capo di tutti capi će nesumnjivo nastaviti da upreže svoju propagandnu mašineriju, televizije sa nacionalnom frekvencijom će svakodnevno otvarati prostor opskurnim likovima, kupljenim prebezima, tzv. analitičarima i urednicima tabloida, koji će iz kabineta dobijati svakodnevne instrukcije kakvim sve baljezgarijama treba da pokušaju da ocrne studente, a istovremeno će nastojati da pridobije lojalnost i podršku što većeg broja profesora podatnih vlasti i sklonih korupciji.

Pri tome računa na činjenicu da oko 50 odsto građana Srbije koji nemaju pristup medijima koji nisu pod njegovom direktnom kontrolom neće imati mogućnost da steknu realnu sliku stanja u Srbiji. I na činjenicu da je 25 odsto stanovnika Srbije bez ikakvog, nepotpunog osnovnog ili samo osnovnog obrazovanja.

Studenti će, sa druge strane, verujem, istrajavati na protestu, suočeni sa sve većim teškoćama, istrajavaće na punom ispunjenju svojih opravdanih zahteva – odlika mladosti.

Opozicione stranke će posmatrati sa strane, zbunjene i neodlučne.

Ima, naravno, onih koji na sav glas uzvikuju da je režim mrtav, da mu je kraj ne samo blizu, već mu svedočimo… da će ulica da presudi, evo već koliko sutra. Malo sutra!

U Srbiji danas iz mnogo razloga nema uslova za revolucionarnu, nasilnu smenu vlasti, niti iko pri zdravoj pameti može to da smatra poželjnim rešenjem krize u kojoj se država nalazi. Ali narastanje svakog oblika pritiska na vlast da omogući mirno rešenje krize je neophodno.

Do toga može doći samo ukoliko studentski protest bude odlučujući impuls da se sva narastajuća, ali neracionalno parcijalna nezadovoljstva i protesti, sliju u zajednički bunt protiv svim nezadovoljstvima zajedničkog uzroka – autoritarnog, kriminalnog, nasilnog režima. Nezadovoljni zbog namere rudarenja jadarita, stanja u obrazovanju, u poljoprivredi, pravosuđu, nezadovoljni niskom kupovnom moći zarada i penzija, rušenjem starog Savskog mosta, hotela Jugoslavija, Generalštaba, da o nezadovoljnima zbog izdaje državnih i nacionalnih interesa i predaje Kosova i Metohije šiptarskim secesionistima ne govorim… svi imaju jednog protivnika – korumpirani i zapadu podložni aktuelni režim, koji neke od ovih pitanja ne želi, druge ne sme, a treće ne ume da reši.

Ali i ako se to shvati, ako svi ostave po strani uske, cehovske zahteve, i ostvari se poželjan zajednički bunt usmeren na suštinu problema koji će da temeljno uzdrma aktuelnu vlast, predsednik će da raspusti Skupštinu uz uobičajenu propagandnu retoriku i uslediće vanredni parlamentarni izbori.

I tu dolazimo do potencijalno „najslabije karike“ – opozicionih stranaka.

Ako se ponovi da prevlada stav da ne treba da se prethodni moćan pritisak svih nezadovoljnih građana, do kojeg će nadajmo se doći, svede na zahtev za organizovanih slobodnih i fer izbora pod pretnjom aktivnog bojkota – debakl je neminovan. Teza: idemo na svake izbore, korak po korak, male pobede, sada deset poslanika – sutra jedanaest… već je pokazala svoje pogubne posledice.

Vučić je toga svestan i računa na nosioce te teze među opozicionim strankama.

A onda, vlast će opstati na pokradenim izborima, ali nezadovoljstvo neće nestati, niti se umanjiti. Kriza neće nestati.

Ko zna kako će to onda da se završi. Jer korupcija ubija, vlast ubija, politička i policijska represija ubijaju, ali građani imaju pravo na samoodbranu.

Autor je nekadašnji predsednik Skupštine Srbije, ministar i ambasador

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.