Nagorno-Karabah, prazna teritorija: Lični stav Slobodana Martinovića

I šta će sada da radi Azerbejdžan na praznoj teritoriji, čemu će ona da služi. Zašto je san jedne etničke grupe da protera drugu? Da li ljudi žive svoje živote samo zbog toga? Svedoci smo „preseljavanja“ naroda na prostoru bivše Jugoslavije i do čega je ono dovelo. Jad i beda.

Kako je došlo do toga da se na jednu enklavu usredsrede Azerbejdžan, Turska, Rusija, Iran, SAD. Energetski i trgovinski koridor. Rusija nije podržala Jermeniju zbog njenog pribilžavanja SAD. I pored upozorenja SAD, Nemačke za upotrebom vojne sile, Alijev je vojno intervenisao.

Turska podrška Bakuu pruža Ankari poziciju strateškog uticaja u regiji Kavkaza, koja svedoči nadmetanju između glavnih regionalnih sila: Rusije, Turske i Irana. Ovaj korak je deo sveobuhvatne vizije Turske da ojača svoju ulogu centra za transport energije u Evropu.

U stavu Irana prema sukobu između Azerbejdžana i Jermenije postoje određene oprečnosti kada su u pitanju interesi i identitet ove države.

Azerbejdžan, zemlja sa šiitskom većinom, bliža je Iranu nego Jermeniji, s hrišćanskom većinom, ali je iz iranske perspektive ovo pitanje složeno ako se uzmu u obzir strahovi Teherana od rastućeg separatističkog osećaja etničkih Azerbejdžanaca u severnim provincijama koje graniče s Azerbejdžanom. Teheran ima dva izbora pred sobom: suprotstaviti se tursko-azerbejdžanskom projektu ili učestvovati u njemu, što zahteva vođenje pregovora koji će biti teški za sve strane.

Sve ove kalkulacije i interesi regionalnih sila su čista glupost u odnosu na ljudske živote koji su u glavama moćnika beznačajni.

Autor je osnivač bloga Argument

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.