U Srbiji se Svetski dan ljudskih prava, 10. decembar, obeležava u Narodnom pozorištu dodelom nagrade Vitez poziva zaslužnim pojedincima iz svih sfera javnog života.
Iza ovog priznanja stoji Liga eksperata LEX sa svojim izvršnim direktorom, uglednim advokatom Božom Prelevićem. Žiri čine renomirani pojedinci, a ove godine radio je u sastavu: Čedomir Čupić, Ratko Božović, Vladimir Goati, Vladimir Matejić, Vida Ognjenović i Jelisaveta Vasilić.
Za 13 godina, koliko nagrada postoji, njom je ovenčano 65 osoba. Kriterijum je bio da je svaki laureat „svojim životom i radom branio univerzalne vrednosti… odolevao iskušenjima i pritiscima, koji su dolazili od ideologije, politike, institucija, grupnih i pojedinačnih interesa“, te da je „na najbolji način usaglasio profesionalna znanja i savest.“
Imajući u vidu visoko proklamovana načela, postavlja se pitanje zašto izbor vitezova poziva godinama prolazi skoro nezapaženo, mnogo neprimetnije nego neka druga, po svemu beznačajnija priznanja. Malo je verovatno da su žiriji omanjivali u izboru, a mnogo više osnova ima za pretpostavku da su se nagrađeni, svojom principijelnošću, svima pozamerali, od „crveno-crnih“, preko „žutih“, do bezbojnih i šarenih. No, proverimo tu pretpostavku.
Među filmskim i pozorišnim rediteljima nailazimo na imena Dušana Makavejeva, Gorana Markovića, Miloša Radivojevića, Srđana Karanovića, Želimira Žilnika i Dejana Mijača. Izostali su sa liste Aleksandar Petrović i Živojin Pavlović iz opravdanih razloga – nisu bili živi kada je nagrada ustanovljena. Od rediteljskih „teškaša“ nema jedino Emira Kusturice i Gorana Paskaljevića.
Karikaturiste dostojno predstavljaju Koraks i Petričić. Zuko DŽumhur već dugo nije s nama, a Marko Somborac je suviše mlad. Ko, onda, nedostaje?
Novinarsku „reprezentaciju“ čine Mihal Ramač, Danica Vučenić, pokojna Milica Lučić Čavić, Teofil Pančić, Olja Bećković, Vukašin Obradović i LJubica Gojgić, a nagrađeni kontrolori vlasti su Rodoljub Šabić, Saša Janković, legendarna Verica Barać i njena zamenica Jelisaveta Vasilić. Može se staviti primedba da je Saša Janković političar, ali je on priznanje stekao kao ombudsman, kada je, zajedno sa R. Šabićem, čestito obavljao svoj posao i davao slabašnu nadu da u Srbiji ipak postoje institucije koje zaslužuju poštovanje.
Na listi je i Dragoljub Mićunović, mnogo poznatiji kao političar, nego kao golootočanin, šezdesetosmaš i proganjani univerzitetski nastavnik. On je bio predsednik prve opozicione (demokratske!) partije u osvit obnove višepartijskog života u Srbiji. Na nekoj slavi sam davno rekao visokom funkcioneru Demokratske stranke kako mi od političara najviše imponuje Mićunović. Dobio sam komentar da nije dobar političar koji četiri puta dozvoli da mu se pocepa partija. Verovatno je tako, ali su upravo Mićunovićeva principijelnost, tolerantnost i demokratičnost ostavili utisak na žiri. Loš političar – pošten čovek!?
Tu su se našla i dva stranca. To nisu naši novostečeni „prijatelji“ Bler, Šreder i ostali, već dva ambasadora koji su zaista pomagali ovoj izmučenoj zemlji – Norvežanin Svere Berg Johansen i Slovak Miroslav Mojžita.
Mnogi vitezovi poziva bili su univerzitetski profesori i decenijama su oličavali savest Univerziteta u Beogradu, poput preminulog LJubiše Rajića i još uvek vrlo aktivne Srbijanke Turajlić. Van Beograda, svoju prosvetno-obrazovnu misiju prilježno su obavljali učitelj Aleksandar Milošević, profesorka gimnazije Vesna Marjanović i prosvetitelj Branko Kukić.
Gde bi nam bio kraj da su nam pravni sistem i funkcionisanje institucija uređivali pravnici Tibor Varadi, Slobodan Beljanski, Vesna Rakić Vodinelić, Vojin Dimitrijević, Zoran Ivošević, Dragana Boljević, Bosa Nenadić, Miodrag Majić i Goran Ilić, da su naučne standarde uspostavljali svetski poznati genetičari Vladimir Glišin i Miodrag Stojković, te da su o kulturi brinuli književnici Filip David, Vida Ognjenović, Ivan Čolović i Laslo Vegel, uz kompozitorku Ivanu Stefanović i socijalnog antropologa Zagorku Golubović? Tu šarolikost zanimanja upotpunjuju, između ostalih, četiri sociologa, tri psihologa, dva lekara i jedan inženjer.
Reč je o ljudima koji su još pre 30 godina predviđali šta će nam se dešavati. Sve vreme su o tome ostavljali usmene i pisane tragove. Živi među njima i danas sagledavaju budućnost Srbije mnogo jasnije od bilo kog predstavnika političke elite, iste one s kojom se nose još od početka 90-ih godina. U tom raskolu je sva nesreća današnje Srbije.
Autor je profesor univerziteta u penziji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
