Najamni sluga Milan Nedić

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

A to nije i ne može biti posao suda. Povraćaj oduzete imovine po Zakonu o sekvestru (tj. oduzimanje imovine ratnim zločincima) jeste jedino o čemu današnji sud može odlučivati. Ali na ovom mestu nećemo o „nezavisnosti“ naših sudova!

Bilo kako mu drago, neshvatljivo je da današnja Srbija koja barem na rečima zagovara antifašizam, uopšte može da razmišlja na temu istorijske rehabilitacije deklarisanog saradnika nacističkog okupatora.

Milan Nedić je po želji nemačkih nacista, nakon tromesečne komesarske uprave Milana Aćimovića, 29. avgusta 1941. godine formirao tzv. vladu nacionalnog spasa. Nemci su bili nezadovoljni Aćimovićem, pa su želeli da im neko sa većim autoritetom i vojničkim znanjem pomogne u borbi protiv sve intenzivnijih partizanskih oslobodilačkih akcija. Nedić je bio prononsirani antikomunista i predratni simpatizer nacista zbog čega je smenjen sa mesta ministra vojnog, novembra 1940 godine jer je podneo Knezu Pavlu jedan memorandum u kome je naveo kako Jugoslavija treba da se odrekne „Engleske i Zapada“ i da se „okrene Hitlerovoj Nemačkoj“ koja će po njegovom mišljenju „uticati na Italiju da ova garantuje Jugoslaviji njezine granice i uz neke dodatne uslove preda joj Solun što je za Jugoslaviju od vitalne važnosti.“

U svojoj mržnji prema komunizmu, Nedić je po nemačkoj okupaciji Srbije, pristao da služi nacistima i da pođe putem otvorene izdaje sopstvenog naroda. (Isto to je uradio i Peten u Francuskoj, pa tamo nikome ne pada na pamet da ga rehabilituje). Oni koji tvrde da je „morao“, ne govore istinu: ništa se ne mora, uvek postoji i druga mogućnost – boriti se protiv nacista kao što je radio sav slobodoljubivi svet. Nedićeva Specijalna policija i vojne formacije (Srpska državna straža) nisu bile ništa drugo do vazalski instrument u nemačkim rukama. Srbija je bila pod neposrednom vojnom upravom nemačkih nacista, a pomoć u vršenju te vlasti kao najamni sluga vršio je Nedić sa svojom vladom. Nemci su mu davali pomoć u oružju, novcu i svemu ostalome kako bi ispunio dobijeni zadatak. Specijalna policija hapsila je Jevreje i predavala ih nacistima koji su ih docnije otpremali u logore i dalje u dušegupke i smrt. Za samo šest meseci od formiranja svoje vlade, izručio je Gestapou gotovo sve Jevreje pa se nemački komandant za Srbiju javno hvalio kako će Fireru moći da pošalje telegram da u Srbiji više nema Jevreja.1 Pa zar pletenje omče i dodavanje iste dželatima nije pomaganje zločina? A pomaganje zločina, nije li isto tako zločin?

General Franc Beme je na primer hvalio represivne mere koje je Nedićev aparat preduzimao protiv komunista-ustanika, a samog Nedića pohvalio kao „jednog nacionalno svesnog Srbina koji uspešno vodi Srbiju i obezbeđuje joj trajno mesto u novom evropskom poretku“. Treba samo prelistati srpsku štampu iz tog vremena (Novo vreme, Srpski narod, Obnovu, pa čak i pozorišni list Srpska scena) pa videti da je sve u Srbiji bilo prožeto nacističkim duhom i mržnjom ne samo prema boljševičkoj Rusiji nego i „plutokratskom i imperijalističkom Zapadu.“ Ne samo famozna antimasonska i antijevrejska izložba u Beogradu na kojoj su viđene i izrečene najbestidnije optužbe na račun Jevreja i masona, izložba toliko hvaljena u nedićevskim medijima (videti npr. Novo Vreme iz 1942) nego i još gore od toga, bili su logori smrti poput Starog Sajmišta i Banjice. Oni su belodani dokaz Nedićeve kolaboracije sa nacistima. Iako je stvarna jurisdikcija nad tim logorima bila u nemačkim rukama (Staro Sajmište jeste bilo na teritoriji tzv. NDH, ali ona nije imala nikakvu jurisdikciju nad tim logorom) za upravnike tih logora i čuvare postavljeni su Nedićevi ljudi. Tako je upravnik logora na Banjici bio zloglasni Svetozar Vujković, u staroj Jugoslaviji šef tzv. Četvrtog antikomunističkog odseka beogradske policije, inače poznat po svojim sadističkim sklonostima. Za zamenika je Nedić postavio Đorđa Kosmajca koji je u tom pogledu bio još gori od Vujkovića. U kojoj meri su nedićevske kvislinške vlasti učestvovale u broju streljanih na Banjici svedoči sledeći podatak: Specijalna policija kojom su rukovodili Ilija Paranos i Božidar Bećarević tokom okupacije privela je samo u banjički logor 4.456 lica od kojih je 1.409 streljano! Treba reći da su sva ta lica pre predaje Nemcima i pre streljanja, u „islednom postupku“ u Specijalnoj policiji saslušavana i torturisana na upravo monstruozne načine.

Nedić je posetio i Hitlera septembra 1943. godine u njegovom Glavnom stanu u istočnoj Pruskoj (tzv. Vučjoj jami). Cilj posete je bio dvostruk. Nedić je došao na ideju da Srbiji uz pomoć Nemaca priključi one delove Bosne (koja je bila u sastavu NDH) koji nisu bili sastavni deo banovine Hrvatske iz avgusta 1939. godine. Drugi cilj je bio da mu se dozvoli da od Srpske državne straže napravi pravu armiju povećavajući broj bataljona. Na ovaj način želeo je da ojača svoj uveliko narušeni autoritet u Srbiji. O toj poseti navešću depešu konzula Nezavisne Države Hrvatske u Beogradu, dr Ivana Gliga, koji o tome javlja ustaškoj vladi u Zagrebu: „Jučer je iz Beograda otputovao za Berlin gen. Nedić. Otputovao je zrakoplovom u društvu novog poslanika NJemačke g. Neubachera, dosadanjega poslanika g. Benzlera te direktora TR Schenker g. Kronholza bivšeg gen. konzula austrijskog. (Ovaj navodno kao tumač). Gen. Nedić je od prošle jeseni nastojao da bude primljen kod F�hrera. Tek sada je dobio pristanak i to kada je u kolovozu predao memorandum u kojem su iznesene srpske želje i spremnost Srbije da bude na strani NJemačke. Predlagalo se da se Nediću prizna neku suverenost u Srbiji, da se dozvoli pojačanje srpskog korpusa dobrovoljačkog na 15 bataljuna te da se neki teritoriji pripoje Srbiji (Crna Gora i neki naši). Od posjete gen. Nedića u Beogradu se mnogo očekuje. Očekuje se da će ostati u Berlinu ili u Glavnom stanu do 18. tek. mj.“

Oba Nedićeva zahteva Hitler je energično odbio. Poniženje doživljeno ovom posetom nije Nediću bilo dovoljno. Nastavio je putem izdaje.

A 6. oktobra 1944, preplašen kanonadama savezničkih sovjetskih kaćuša koje su se gruvale preko Dunava kod Pančeva, uz pomoć svojih gazda, nemačkih nacista Nedić je sa svojom „vladom“ kukavički napustio Beograd i pobegao u Beč. Uhapšen 6. jula 1945, isleđivan od strane Engleza, predat jugoslovenskim istražnim organima krajem te godine, i nespreman da se suoči sa zasluženom kaznom, izvršio je samoubistvo pre suđenja.

I takvog čoveka neki krugovi u Srbiji hoće da rehabilituju! Antifašistička tradicija i mi koji je baštinimo, to ne smemo dozvoliti.

Autor je publicista iz Beograda, član Glavnog odbora Antifašista Srbije