Najbitnija poglavlja 23 i 24

Proces evropskih integracija predstavlja proces usvajanja vrednosti i standarda kojem jedna država ili društvo dobrovoljno pristupa. Srbija se dosad, kroz ovaj proces kretala otežano, uglavnom zbog političke agende bremenite posledicama ranih sukoba devedesetih – problema saradnje sa Haškim tribunalom, komplikovanih odnosa i razlaza sa Crnom Gorom, jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, ali i nepostojanja društvenog konsenzusa o neophodnosti modernizacije države. Neke od prepreka vremenom su savladane, ali političke implikacije jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova opterećivaće odnose Srbije sa EU i državama članicama. Koncept dva odvojena koloseka na kome je jedno vreme počivao odnos EK i Vlade Srbije kada je reč o problemu Kosova i o evropskim integracijama pokazao se kao neodrživ. Što zbog prilika u EU i nesaglasja među državama članicama, što zbog potrebe trajne stabilizacije regiona Zapadnog Balkana, normalizacija odnosa Beograda i Prištine postala je nužan preduslov. Tako je odluka o otvaranju pregovora usledila posle vidnog i održivog napretka u normalizaciji odnosa sa Prištinom, a taj korak zvanično će obeležiti međuvladina konferencija zakazana za 21. januar 2014. godine.

U međuvremenu počeo je skrining za tri poglavlja – 23 – Pravosuđe i osnovna prava, 24 – Pravda, sloboda i bezbednost i 32 – Finansijska kontrola. Na osnovu informacija prikupljenih u procesu skrininga EK sačinjava izveštaj kojim preporučuje otvaranje pregovora za to poglavlje i utvrđuje merila koja treba ispuniti kako bi se ono otvorilo. Pregovori o članstvu za zemlju kandidata predstavljaju dostizanje pokretnog cilja ili mete. Obim onoga što predstavlja acquis communautaire stalno raste. Tako su tokom prvih krugova proširenja države kandidati imali pred sobom manji broj pravnih tekovina koje je trebalo usvojiti i koji u početku nije bio grupisan u poglavlja. Od devedesetih, kada su pravne tekovine Evropske unije organizovane u 29 pregovaračkih poglavlja, broj je porastao na 31, a danas iznosi 35. Poglavlja koja su dodata uglavnom su oblasti koje su komunitarizovane u međuvremenu.

Kada je reč o integraciji Zapadnog Balkana, Komisija je zauzela stav da će ispunjenost kriterijuma za članstvo biti pažljivije razmatrana, naglašavajući mogućnost da se pregovori suspenduju u slučaju da se preuzete obaveze ne sprovode na pravi način. Naime, iskustva su pokazala da kretanje kroz pregovore od manje složenih ka složenijim poglavljima nije u potpunosti svrsishodan i efikasan metod. Tako su zemlje kandidati za članstvo, Crna Gora a potom i Srbija, pregovore počele skriningom najsloženijih poglavlja 23 i 24. Razlog promeni pristupa bila je procena da je za reforme u oblasti osnovnih prava, pravosuđa i unutrašnjih poslova potrebno više vremena, ali i činjenica da su ove reforme osnov funkcionisanja i efikasnosti modernog društva i države. Takođe, ustanovljen je i princip prema kome napredak u ova dva poglavlja uslovljava napredak u pregovorima u svim ostalim poglavljima.

Dakle, Srbija danas pregovara 35 poglavlja, prema ustanovljenom principu novog pristupa poglavljima 23 i 24. Specifičnost naših pregovora predstavlja poglavlje 35. Ovo poglavlje, ranije pod oznakom razno, sada je prilagođeno pregovaračkom procesu Srbije i potrebama praćenja procesa normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Kako je to novina i za EK i za nas, još uvek se pouzdano ne zna kako će poglavlje tehnički izgledati.

Pregovore na političkom nivou, u okviru Međuvladine konferencije, vodi Državna delegacija za pregovore sa EU, a na tehničkom nivou Pregovarački tim. Po svojoj suštini oni nisu pregovori u klasičnom smislu. Možemo ih definisati kao dogovor dve strane o tempu i načinu prihvatanja komunitarnog prava od strane zemlje kandidata, određivanje doprinosa države kandidata zajedničkom budžetu, obim učešća u organima EU, kao i definisanje sredstava iz kohezionih i strukturnih fondova i druge vrste pomoći. Takođe, važan segment pregovora je određivanje broja, dužine i prirode izuzeća i prelaznih perioda koje može tražiti država kandidat, ali i EU ako tako proceni. Važno je naglasiti da zahtevi za prelazne periode moraju biti dobro argumentovani. Jednom kada počnu pregovori, otvara se i ozbiljna debata u okviru zemlje kandidata. Pre nego što pregovaračka pozicija kandidata stigne u Brisel, treba precizno dogovoriti šta će pisati u tom dokumentu. U praksi to znači da su u formiranju pregovaračkih pozicija potrebne široke konsultacija sa raznim akterima u zemlji, kako bi se došlo do najboljeg rezultata i konsenzusa. U prvom redu reč je o Vladi i Skupštini, a u pregovore je uključena i centralna banka, udruženja privrede, različita profesionalna udruženja, nevladine organizacije i mnoštvo drugih.

Dakle, pregovori moraju imati tri ključne komponente kako bi bili uspešni. Jedna je politička, druga diplomatska, a treća je tehnička. Važno je koliko ima političke volje unutar zemlje da se proces uspešno sprovede, koliko je diplomatija spremna da evropskim institucijama, vladama država članica i čitavoj evropskoj javnosti šalje jasne i uniformne poruke i koliko je administracija sposobna da u procesu pregovora osigura funkcionisanje zemlje u okviru zajedničkog tržišta EU.

Na kraju pregovora, zemlja kandidat potpisuje Ugovor o pristupanju koji prolazi proces ratifikacije, a građani buduće članice izlaze na referendum i izjašnjavaju se o članstvu. Referendum i njegov ishod predstavljaju kraj transparentnog procesa modernizacije i evropeizacije, a datum ulaska u punopravno članstvo potvrdu uspeha reformi. Kada će Srbija stići na cilj nije nevažno, ali je podjednako važno da kroz proces pristupanja građani Srbije osete boljitak, počnu da veruju u državu i njene institucije, ali preuzmu i deo odgovornosti i obaveza koje podrazumevaju promenu sebe samoga. U tom procesu država se menja u efikasan servis građana, društvo u društvo jednakih mogućnosti i pravne sigurnosti, a građani u aktivne građane i konkurentne profesionalce.

Autorka je ekspertkinja Centra za evroatlantske studije za evropske integracije