Najezda neobuzdane sorte

Još je Arhimed, pre više od dvadeset tri veka, koristeći običnu polugu, prosto objasnio taj zakon fizike.

I on nije važeći samo za kretanje materije već i za kretanje svega nematerijalnog, pa i tokova istorije, društava i država.

U svojoj skoro petodecenijskoj radnoj praksi (za razliku od onih, čija se praksa meri izmišljenim trgovinama eksera), bio sam neposredni svedok sunovrata mnogih firmi  (a i država je jedna firma), koje su rukovodioci svesno ili iz neznanja (sa istim ishodom) dovodili do propasti.

Kraj svega je bila prodaja u bescenje ili stečajna uprava koja je pokretno slala na ulicu, a nepokretnosti na otpad.

Teško je odrediti početak našeg posrnuća, i on svakako dopire u tzv. socijalističkog doba, ali se zahuktalo poput otrgnute lokomotive na nizbrdici u vreme Miloševićeve vlasti, u vreme kada je mnogo toga porušeno; oktobarske vlasti kao da su ruševine spalile, a posle njih stigli oni koji nam pepeo gareži duvaju u oči.

Nikada, bar u novijoj istoriji, nije zapisana najezda takve nestručne, neobrazovane i neobuzdane sorte, koja se, tako maligno, uvukla u svaku poru, sa nesagledivom štetom.

Devastacija je pojam prisutan u svemu i svuda, mada ne moramo posezati za latinskim da bismo se činili učeniji – i u srpskom postoji reč koja tako nešto veoma precizno definiše, i ona glasi: pustošenje.

Pustoš je, dakle, sve dokle nam pogled dopire, dokle nam misli sežu.

Pustoš je, dakle, i granica naše realnosti, ali i granica nade: pustoš je na većini prostora naše neograničene zemlje, pustoš u njenim rubnim (naročito istočnim) krajevima, pustoš u selima upalih krovova i razvaljenih kapija, pustoš u svakoj pori naših proizvodnih i neproizvodnih grana, u sportu i umetnosti, u našem svakom organu, pa gotovo i u svakom biću.

Ona tačka oslonca, ona napred pomenuta crta, čini se, odavno je pređena. I čini se da povratka nema.

Prošlo je vreme kada je ostavka mogla da predstavlja odstupnicu bez odgovormosti ili kada je ostavka mogla da znači krivicu koja ne traži tešku kaznu za učinjeno.

Toga su, svakako, danas veoma svesni i oni koji su sebi dali za pravo da u potpunosti upravljaju svakim delićem, svakim trenutkom naših života; ponajviše jedno lice.

Pitanje je kako to lice uspeva da upravlja u toj meri (kao Bog) – ako čitavog dana ne sedi pred kamerama navodeći nekakve brojke kao u Slagalici, onda sa pokretnim TV cirkusom obilazi bagere i buduće rupe za kamen temeljac obećanih fabrika, koje će toliko nas zaposliti da neće ko da ima kući da ostane, pasulj da skuva; lice koje obilazi vojne poligone i policijske kantine, domaćinske kazane pa čak i žrtve, kojima je vlasnik i dva najvažnija životna minuta – kad iz svoje prakse na tako nebitnom poslu koji još radim znam da ako odsustvujem jedan dan (a imam saradnike), čini mi se da odsustvujem godinu.

Da drugi umesto njega rade, a on samo koordinira – teško je verovati, znajući umne kapacitete i stručnost osobe koja vrši dužnost vođe vlade i ministara poput onoga koji, tragikomičan, kao Handkeov golman ima strah od penala i postavlja parabole umesto paralela, ili ministarke koja se i sama smeje svom sricanju i zameni Kovina sa kovidom, ili onoga ko zbraja izgubljene genitalije umesto ekstremiteta u ratu (o Dariji ni slovca),… Da ne govorimo o raznim Kebarama, Langurama, Kokezama,… koji ni prezimenima nemaju utemeljenje u biti našeg bića, a jesu na njegovom čelu.

Za nas starije, koji dugo pamtimo (a pamtimo i kraće: da su prošle godine bili izbori i da je neko rekao da je najsmešniji virus) jedan od nekadašnjih predsednika Predsedništva SFRJ, Mika Špiljak, važio je i u javnosti i kod političara kao predmet ismevanja, čak sprdnje, zbog svojih nastupa i elokvencije.

Ali je tadašnji predsednik SAD, Ronald Regan, u svojim memoarima zapisao da je imao razgovor sa našim Mikom kao razgovor sa ozbiljnim državnikom, da je zadivljen njegovom inteligencijom i elokvencijom. Šta bi se danas moglo zapisati u takve dnevnike?

Čega državničnog ima u ovim nastupima?

U ovom liku koji je pred Reganovim sledbenikom onako seo? I možete li zamisliti Maršala (Majku vam Božiju!) kako u tesnoj šarenoj dukserici meša po kesici sa vitaminčima „za bake i deke“, uz 30+30+50 evra za izbore koje neće biti.

Za te izbore, kojih neće biti (a ne zna se ni kada neće biti, dok on ne kaže), skupina neodgovornih bezidejnih udruženja, koja sebe naziva opozicijom, i koja je dobrim delom zaslužna za dovođenje pustošara (devastacionara?) na vlast, podelila se u dve kolone: oni koji hoće da pregovaraju o uslovima izbora (trguju?) i oni koji neće.

Kao da igde u svetu, o stvarima koje su jasno definisane Ustavom i zakonima može i treba da se pregovara, kao da nije jasno da izbori moraju biti po zakonu (a ne po volji) ili ih uopšte neće biti.

A ako ne postoje institucionalni načini promena, onda u istoriji postoji mnogo zapisa o onome što sledi.

Odavno je poznato da aktuelni vlastodršci više ne brane vlast, već je sada na delu odbrana stečenog, ali i odbrana svih decenijskih grešaka koje su nas dovele na dno.

I zna se da će to biti branjeno svim sredstvima, od onih koji žele da preuzmu vlast.

I znaju da posle toga mora da sledi ne samo puka lustracija, već krivična odgovornost (odmazda – kako nemilosno reče jedan od umnih i nemirećih ljudi) za činjeno i nečinjeno. U protivnom, ponoviće se priča o grogiranom bokseru koji ustaje sa poda i nokautira protivnika.

Bojim se iskreno da oni koji sada žele da preuzmu vlast (a neki od njih misle da je možda vlastodržac i lud) – ako imaju zaista iskrenu i hrabru nameru da od onoga što zateknu (kako je napred navedeno, u potpunoj devastaciji) sačine nešto što će početi da liči na normalno uređeno društvo i državu – jesu i zaista ludi.

Jer niko normalan ne može da veruje da je posle svega i to moguće.

Autor je književnik