Najgora vlast i najnesposobnija opozicija

Deveti mart, oba DEPOS-a, strip epizoda sa Milanom Panićem bile su početničke greške rodonačelnika srpske opozicije koje su omogućile da Milošević preživi prvi mandat, a koji će ostati upamćen po sankcijama, rekordnoj inflaciji i krajiškom egzodusu. Na žalost, navedene „dečje bolesti“ brzo su progredirale u hronično i sistemsko oboljenje, koje zahteva komplikovanu i dugotrajniju terapiju. Izborna krađa, Milovo renegatstvo i Šešeljeva nepriznata pobeda produžile su agoniju i dozvolile da slobizam uđe u terminalnu fazu koja je donela rat na Kosovu, NATO agresiju i državni teror(izam).

Ni opozicija za dosovskog vakta nije bila ništa bolja. Niko realan nije verovao da je bilo moguće smeniti petooktobarski režim još 2004. godine, iako je procentualna razlika posle prvog okršaja Tadić-Nikolić bila jednocifrena. Prva polovina „demokratske vlasti“ donela je raspad državne zajednice, haški danak u krvi i martovski pogrom na Kosmetu. Još jedna Olimpijada je trebalo da protekne da bi se ukazala nova prilika za eksploziju radikalskog gneva.

Ta 2008. godina bila je sudbonosna i po svet i po Srbiju. Ali, srpska opozicija ne bi nosila epitet petog točka na kolima da je bila sposobna da izbegne blamažu sedenja na stiroporu, lažni štrajk glađu, žeđu i vazduhom ili testamentarno Šešeljevo pismo kojim zavetuje svoje zastupnike u zemlji da se do poslednjeg bore za Veliku Srbiju. Bio je to najduži ekser zakucan u mrtvački sanduk Nikolićeve karijere u nekada jedinstvenom SRS-u. Na tu propuštenu priliku i ostanak Tadića na Andrićevom vencu hronološki su se nadovezivali apokaliptični događaji poput jednostranog otcepljenja Kosova, sunovrata srpske privrede i „balvan revolucije“ na Ibru.

Ako svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, šta li smo toliko Bogu zgrešili?

Danas se često mnogima omakne – ovo je najgora vlast u našoj istoriji. Donekle mogu da se složim sa tom konstatacijom, ali samo uz nedostajući dodatak – ovo je najnesposobnija opozicija u našoj istoriji.

Ulice Bukurešta, Praga i Istanbula to dokazuju. Niko me ne može ubediti da je Vučić veći autokrata/populista od Orbana ili Erdogana. Srpski predsednik još uvek nije primenio nedozvoljene, smrtonosne „aikido pokrete“ protiv opozicije, za razliku od njegovih stabilokratskih kolega. Vučić nije razbuktao antimigrantsku ksenofobiju poput lidera Fidesa, a složićemo se da i kod nas za izvođene tog opasnog eksperimenta ima dosta materijala. Vučić nije doveo zemlju na rub građanskog rata, nije pohapsio vojni vrh niti napunio zatvore novinarima i poštenom inteligencijom poput istanbulskog sultanoida, iako mu verbalni rat protiv CIA-medija i halucinantna upozorenja o državnom udaru nisu strana, ni njemu ni njegovim štrajherovskim jurišnicima. Uprkos tome i Orban i Erdogan su prošli zenit svoje svemoći i sada je samo pitanje ne vremena, već načina odlaska sa vlasti.

Za razliku od njih, Vučić spokojno gaji opozicioni mravinjak na koji povremenu sipa vrelu vodu i sladostrasno posmatra kako se oni koji mu rade o glavi međusobno hvataju za vratove.

On nije predsednik, on je vlasnik Srbije. U istoriografiji, sociologiji, pa i u kolokvijalnom govoru uobičajeni naziv za prvu zajedničku državu bila je „kraljev(in)a“ Jugoslavija, za onu posleratnu „Titova“ Jugoslavija, ovo danas je „Vučićeva Srbija“. On nije samo personifikacija države, već tačka preseka svih njenih institucija, poluga moći i mesta odlučivanja. Samim tim on ne odlučuje samo kakva će biti vlast u „njegovoj Srbiji“, već i kakvu će opoziciju imati. Ako je nema, napraviće je.

Svako ko nije „na liniji“, on je tom linijom precrtan. Zapaljivu krilaticu „Svi Srbi u jednoj državi“ vreme je preformulisalo u „Svi Srbi na jednoj listi“, a poslednja stanica tog političkog rolerkostera je „Svi Srbi u jednoj partiji“.

Gde je u svemu tome srpska opozicija? Ako smo se složili oko njenog karaktera, još uvek nismo uspeli da definišemo sadržaj te reči?

Da li one partije koje su ostale u parlamentu ili one koje žele pod ovakvim izbornim uslovima u parlament sebe mogu nazvati opozicijom? Da li odnos prema Vučiću i odnos prema bojkotu vrše dodatnu fragmentaciju opozicionog biračkog tela ili su ta dva kriterijuma neophodna za postupnu selekciju na najbliže članove – divisio per membra proxima?

Previše je pitanja protiv čoveka koji ima sve odgovore.

Nijedan sistem ne nastaje samo voljom vlastodršca. Velika je odgovornost i njegovih protivnika.

Opoziciji se afere nude kao kapisla koja varniči iznad gluvog baruta. Umesto da kreše kamen, ona duva u njega misleći da će razgoreti već upaljenu vatru.

Iluzija o biblijskom poštenju u borbi protiv korupcije i epskom junaštvu u odbrani nacionalnih interesa ozbiljno je poljuljana. Taj dvonožac socijalne i nacionalne demagogije opasno se ljulja preteći da zbaci teret sa sedala. Afera Krušik i doktorski plagijat otrezniće one koji u Vučiću vide kombinaciju Eliota Nesa i Đovanija Falkonea. Balkanski šengen između Velike Albanije i Male Srbije razbesneće one koji u Vučiću vide kombinaciju kneza Lazara i Ratka Mladića.

Aleksandar Vučić je prekoračio samog sebe. Psihički napor svevlašća postao je fizički neizdrživ. Nametnuo je sebi breme koje će ga ili slomiti ili će sa njim potonuti. Ili će se istog osloboditi. Nastupajući izbori su savršena prilika za to.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke