Najhrabriji među nama

“ Ta odluka je ostavila na mene veliki dojam. Predrag Miki Manojlović, Emina Elor, Isidora Žebeljan, Nikita Milovojević i Aleksandar Popovski su među najboljim profesionalcima u našem poslu. Njihovi višegodišnji rezultati, njihov ljudski i umjetnički integritet i njihova odanost pozorištu su neupitni. Ovi fantastični umjetnici, ostavili su svoje mnogobrojne poslove na 9 dana, gledali su predstave pažljivo i, siguran sam, dubinski izanalizirali, pojedinačno i zajedno, rezultate u tim predstavama. Njihov je zaključak dramatičan. Potvrdili su ono što svi duboko u sebi znamo: mi ne uspjevamo da se nosimo s vremenom. Nešto nam izmiče, otima se. Nismo na nivou profesionalnih rezultata prezentiranih na „Sterijnom pozorju“ kad je ono „bilo svetkovina kulture, pameti, kreativnosti koja nas je decenijama svrstavala u red stvaralaca ravnim vrhuncima evropske kulture.“

Pet vrhunskih umjetnika, koji su dali svoj život pozorištu, pet naših kolega i prijatelja, rekli su glasno ono što svi osjećamo i o čemu razgovaramo među sobom, a to je – da svi zajedno ne dosežemo ciljeve koji su postavili veliki osnivači „Sterijinog pozorja“ prije 62 godine. Ti ciljevi su u prošlosti „na radost svih koji kulturno stvaralaštvo smatraju preduslovom društvenog napretka; strateškim trezorom civilizovanog društva; bivali dosegnuti, katkad nadmašeni.“ Danas nije tako.

Aca, Emina, Nikita, Isidora i Miki se svakodnevno suočavaju u radu sa problemima, kao i svi mi. Oni odlično znaju od kojih bolesti danas boluju pozorište i kultura. Oni znaju i koliko napora čine mnogi od nas da ozdravimo pozorište i kulturu. Dodjeljujući nagradu svim učesnicima „Sterijinog pozorja“ oni su obilježili taj naš napor. Tako ja shvatam njihovu odluku. Ali, također, rekli su nam da teško stanje u kojem radimo nije opravdanje za naše rezultate. Rekli su nam da naš napor nije dovoljan. Rekli su nam da moramo, svako pojedinačno i svi zajedno, raditi bolje.

Jako je uzbudljiva njihova odluka da Sterijinu nagradu dodjele publici! Vjerujem da je to prvi put u istoriji Pozorja da je žiri odao počast Publici, tom najvažnijem učesniku predstava. Zaista, novosadska publika je tako odana pozorištu i tako vjerna, da to ispunjava radošću i nadom sve nas kada igramo u Novom Sadu. Ne znam učesnika Pozorja koji je ikada više zaslužio Sterijinu nagradu, od publike Sterijinog pozorja!

Razumijem i emocionalne reakcije nekih kolega na odluku žirija. Mi u pozorištu govorimo glasno i strastveno, a dramski sukob je nama prirodno stanje. Njihova reakcija na nepovoljne vijesti o stanju našeg pozorišnog carstva je u kategoriji „Ubijte glasnika.“

S druge strane ne razumijem vrijeđanja i linč naših kolega, velikih umjetnika, zato što su kompetentno i argumentovano rekli svoje jedinstveno mišljenje. Izgleda da smo saglasni kada s pravom kritikujemo vlast i društvo, a kada neko kritikuje nas, pa makar to bili i oni najbolji među nama, tada nismo više složni i neki su spremni isukati mačeve.

Zanimljivo je da su ovi vikači šutjeli i tokom ovog „Sterijinog pozorja“ na suštinski strašne stvari sa kojim smo bili suočeni. Glumci Narodnog pozorišta „Bora Stanković“ iz Vranja rekli su: „Stradalo je pozorište staro preko jednog veka, kao kolateralna šteta, u obračunu kriminalnih grupa“; rekli su da ih lažu godinama o obnovi zgrade; da je zgrada pozorišta bukvalno otrovana materijama štetnim po život; da se tokom predstava „presvlače iza šanka“.

Borci za nagrade su šutjeli i kada smo govorili na Okruglom stolu o stotinama mladih pozorišnih stvaralaca koji nemaju mogućnost da rade i mnogi od njih moraju, trbuhom za kruhom, da mijenjaju profesiju. Niko nije reagovao kada je Jasna Đuričić, dobitnica „Dobričinog prstena“ na promociji monografije o njenom radu, rekla „Mene godinama ne zovu da igram u Srpsko narodno pozorište.“ Niko se nije zapitao kako to da reditelj evropskog ranga, Andraš Urban, nije mogao da se „kvalifikuje“ ni na Susrete vojvođanskih pozorišta, ni na Sterijino pozorje, iako je imao četiri nove predstave.

Svaka od ovih pojava je suštinski važna, a na njih nije bilo niti jedne reakcije, niti usamljenog zvižduka. Za mnogo manje važnu stvar – da li je neko dobio ili nije dobio neku nagradu – neki su bili spremni da se bacaju blatom. Jer Miki, Emina, Aca, Isidora, Nikita su naši i lako nam je vrijeđati njih, znamo da nam oni neće uzvratiti.

Na ovom Pozorju učestvovala su predstave iz Srbije, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Rumunije i Mađarske. Žiri je dodijelio Sterijinu nagradu SVIM učesnicima 62. „Sterijinog pozorja.“ Ja im se zahvaljujem u svoje ime. Volio bih da je neko govorio u ime nagrađenih, ali neki od nagrađenih izgleda nisu dobro razumjeli da smo svi pobjednici. Da to što i dalje radimo, uprkos svemu, jeste pobjeda. Ali to je samo jedna pobjeda na dugom putu borbe za stvarnu emancipaciju pozorišta i kulture u vremenu u kojem živimo. Ona sam nije dovoljna da uspijemo.

Aca, Nikita, Isidora, Miki i Emina su učinili jedan od najznačajnijih koraka u kulturi u regionu u posljednjih nekoliko decenija. Oni su uključili alarm. Pozvali su nas na buđenje i akciju. Rekli su nam:

„Nema više obaranja standarda! Nema više spuštanja ljestvice! Solidarišimo se. Sačuvajmo dostojanstvo pozorišta, kulture i svoje lično dostojanstvo. Budimo svi zajedno, a ne jedni protiv drugih!

Miki Manojlović, Nikita Milivojević, Emina Elor, Isidora Žebeljan i Aleksandar Popovski su označili istorijsku prekretnicu u kulturi u regionu. Ako budemo sposobni da čujemo šta su rekli, imamo šanse da zaustavimo fatalni pad.

Autor je reditelj iz Sarajeva