Najmarionetskiji režim u modernoj istoriji je Vučićev

Jer se samo tako može izvojevati ne tek pobeda već ubedljiva pobeda istinske opozicije u Beogradu koja bi izazvala domino efekat – siguran poraz vladajućeg bloka u drugim velikim gradovima u Srbiji – između ostalih, u Novom Sadu, Nišu, Čačku.

Kad je reč o kriterijumu za utvrđivanje stvarnih opozicionih političkih subjekata i uglednih javnih ličnosti, on je jasan: eksplicitne javne izjave da su su prethodno održani izbori pokradeni i svesrdno zalaganje za borbu za ispunjenje ključnih zahteva ODIHR-a.

Takav savez koji ne bi značio amorfno stapanje svih, već udruživanje u kojem bi svaki njegov član zadržao svoj programski identitet, bio bi u potpunosti ostvariv jer se u glavnim beogradskim institucijama ne odlučuje o daljoj sudbini Kosova.

Vezivno tkivo ovakvog saveza bila bi bespoštedna borba protiv sadašnjeg režima koji je Beograd „zavio u crno“: već sada je jasno da u takvom savezu ima mesta i za Dveri, Savu Manojlovća, ali i Narodnu stranku ukoliko ona to želi…

Pri svemu ovome mora se imati u vidu činjenica da će u predizbornoj kampanji predsednik Vučić i njegovi glavni podrepaši predstaviti beogradske izbore ne tek kao nadmetanje za pobednika u glavnom gradu već kao odsudnu istorijsku borbu za odbranu teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti čitave Srbije.

I Vučić i Šapić su u svojm poslednjim javnim nastupima stavili građanima do znanja da će, ako padne Beograd, pasti i čitava Srbija, zajedno sa Kosovom.

Ma koliko to paradoksalno izgledalo, slogani ovakvog i sličnog tipa biće „udarna igla“ vladajućeg bloka, jer Vučić, kao neprikosnveni dirigent monolitno-mazohističkog hora svojih podanika (kojem je nedvosmisleno poručio da su bez njega „niko i ništa“ i posle tog po njih upozoravajućeg poniženja dobio najduži aplauz od nih samih), ne može na drugačiji način da eventualnu pobedu opozicije na beogradskim izborima predoči građanima kao krupan korak ka uspostavljanju marionetske vlasti na nivou Srbije koja bi njenu dalju sudbinu zarad lične koriste predala u ruke stranih moćnika.

Jer ovaj naš autokrata je svestan da ono jezgro biračkog tela koje još iskreno glasa za njega to čini samo zato što ga tretira kao patriotskog čuvara teritorijalnog integriteta Srbije ili bar kao nekog ko će severu Kosova u vidu famozne ZSO obezbediti entitetski status ravan onome koji trenutno ima Republika Srpska, što je naravno puka iluzija.

Međutim, da bi ostvarila ubedljivu pobedu na narednim beogradskim izborima, opozicija pored uverljivog ukazivanja na pogubnu kriminogenu i korupcionaško-anarhoidno-amatersku vladajuću politiku u našem glavnog gradu, mora, bez obzira na to kakav odnos njeni delovi imali prema Kosovu, udruženo razobličavati karikaturalni, tragikomični Vučićev patriotizam, jer je on poslednje utočište njegove paternalističke vladavine koju je Kant ocenjivao kao najveći „najveći despotizam koji se može zamisliti“ jer se u njemu vladar prem svojim građanima odnosi kao otac prema svojoj nepunoletnoj deci, tretirajući ih kao nezrele podanike nemoćne da koriste svoj razum bez vođstva drugoga, te otuda on kao njihov navodni dušebrižnik zna bolje od njih samih šta su njihovi stvarni interesi.

Opozicija raspolaže velikim rezervoarom argumenata da ubedljivo pokaže da je Vučićev režim najmarionetskiji režim u modernoj istoriji Srbije, počevši od Kraljevine Srbije naovamo. Jer kako neko ko je je skoro juče govorio ne dam Gazivode, ne dam tablice ne dam ovo ili ono na Kosovu, da bi na kraju došao do tačke da više nema šta da da, može sebe predstavljati kao čuvara teritorijalnog integriteta i nezavisnosti Srbije. Nije teško naći neoborive dokaze da je on puka igračka u rukama ne samo tzv. zapadnih sila već i Rusije i Kine.

Svi su oni shvatili da je njegov radikalni patriotizam samo za unutrašnju upotrebu, kojim priprema svoje pristalice, za, bar za sada, defakto priznanje nezavisnosti Kosova putem pune realizacije tzv. nemačko-francuskog plana.

Naravno, njegov poslednji apel upućen tehničkoj vladi da ozbiljno razmotri i realizuje zaključne ocene ODIHR-a ima isključivo fasadni karakter jer on te ocene smišljeno tumači kao dokaz da su unutrašnje priče o ogromnoj višeslojnoj izbornoj krađi izraz resantimana poraženih snaga, što je i razumljivo, jer bi priznanje izborne krađe značilo i kraj njegove strahovlade.

Uz sve ovo, hteo bih da istaknem da ujedinjena opozicija treba da odbaci uobičajenu unutrašnju podelu na tzv. građanske i tzv. nacionalne, desničarske stranke, jer ona zbunjuje same građane. U demokratskom sistemu svi oni koji imaju pravo glasa – jesu međusobno ravnopravni građani.

U autentičnom paralmentarizmu legalne su sve stranke koje prihvataju prlamentarna pravila igre, dakle i desnica i centar i levica, i svima njima je omogućeno da se pod istim uslovima nadmeću za vlast svojim programima.

Nelegalne su samo one stranke koje odbacuju pomenut pravila, dakle eksremna desnica i ekstremna levica.

Ovo ističem zbog toga što naznačena podela zamagljuje glavnu opasnost koja se nadvila nad Srbijom – a to je bujanje antiparlamentarizma za šta je najodgovornija sadašnja vlast koja razgoreva klimu antiparlamentarizma, svojim despotskim, antidemokratskim načinom vladavine, iako nastoji da ga prikriva parlamentarnom ornamentikom.

Ovo važi i za izvestan broj naših intelektualaca koji se, iako ocenjuju Vučićevu politiku kao veleizdaju, istovremeno zalažu za ulazak Srbije u Evroazijski savez na čijem je čelu Putinova Rusija, mada je ova zemlja – to je je osobito jasno posle tragične sudbine Navaljnog kao političkog zatvorenika osuđenog da robija u neo-Gulagu odakle se niko ne vraća, krenula putem neostaljinizacije.

Ovi intelektualci zapravo nisu tradicionalisti jer oni izneveravaju parlamentarnu ustavnopravnu tradiciju Srbije zbog koje je ona stekla i uživala veliki ugled u civilizovanom svetu.

Jedino borba za radikalnu rekonstrukciju sadašnjeg ustavno-pravnog sistema koji počiva ne na podeli već na jedinstvu vlasti otvara horizont nade za spas Srbije.

Sve ostalo su laži, utopističke himere i zamlaćivanje naroda.

Autor je pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.