Najmračniji trenutak srpske istorije

Zaista postaje ogavno što ne postoji neko u ovom unazađenom društvu da zaštiti klince od tog degenerisanog sistema vrednosti, koji, u stvari, nije potekao sa Zapada, već je na ovom području sklepan poput Frankenštajnove nakaze.

A usput se traži da se krvlju brani nešto što odavno više nije ni sveto, ni časno, a ni važno, i da se tako jednim što bržim rikvercom, svi đuture, vratimo u sam pakao.

Oni će, i dalje, ubeđivati mlađe od sebe da je Ratko Mladić srpski heroj. Da je Karadžić samo branio srpska ognjišta. Da su Srbi, bože dragi, jedini hteli da očuvaju Jugoslaviju.

I dalje će im se ispirati mozak da je Haški tribunal stvoren kako bi uništio Srbe. Kako svi koji su tamo završili nisu branili sebe, nego srpski narod. Da sve ono što dolazi spolja ima za cilj da iskvari omladinu. Sve će to izmišljati, preuveličavati i relativizovati, samo da ne bismo otkrili pravu istinu.

I tako dobijete još milion notornih pseudoistina koje se ponove milijardu puta, a na kraju postanu stvarnost.

A da li uopšte neko od tih uštva zaista želi da omladina ima normalnu budućnost, ako

će na svakom koraku biti omražena zbog toga što su njihovi saplemenici svojom bandoglavošću branili velikosrpsku imbecilnost?

Jesu li ta ljudska naličja uopšte svesna da ta ista deca gledaju njihove poteze i da će tako stvoriti još jednu kolonu upropašćenih naraštaja? Da će, na kraju krajeva, ponovo vaskrsnuti one beštije koje smo jedva sahranili. I da će te iste karakondžule proždirati mladež, a da će iz njih, kada im se mozak dobro ispere, izrastati novi monstrumi; te će se, usled svega toga, jedan deo njih, ipak, stideti svog porekla.

Koliko bi još vremena trebalo da procuri da bi ta „junačka“ Srbija mogla da shvati da je poređenje ratnih zločinaca, kriminalaca i ostalih protuva sa srpskim carevima, kraljevima i kneževima pljuvanje sopstvene istorije?

Koliko bi još decenija trebalo da prođe kako bi se shvatilo da bombardovanje SRJ nije reakcija na „časnu odbranu srpstva“, već posledica našeg siledžijstva i osionosti?

I kada ćemo prestati da ološ svrstavamo među svece? Jesmo li zaista ostali zaglavljeni u živom blatu? Da li će se, nažalost, ispostaviti da je istina ona Fukujamina izjava u Nedeljniku „da je Milošević bio kraj naše istorije“?

A onda dođe mali Perica, i počne da galami kako je naš narod trn u oku svima. I kako su se sve sile mraka i zla urotile protiv našeg nebeskog naroda; stoga, posle čitave te papazjanije, mladom čoveku ništa drugo ne preostaje: ili da se prikloni đavolštini, ili da zbriše odavde u nadi da će zaboraviti odakle je potekao.

Zato, posebna zahvalnost se duguje intelektualnoj eliti Srbije. Jer niko drugi nije tako zaslužan kao oni, koji su uspeli da mladom životu toliko suze vidike i da mu prenesu zaraznu paranoidnu sliku čitavog sveta, da se, pobogu, van granica nebeske Srbije nalaze isključivo neprijatelji. Umesto da im pošalju vetar u leđa, oni im zarivaju nož u rebra.

Upravo je ta njihova „zaštita“, uveliko potonulih generacija, od „satanističkog Zapada i njegovih bludnih i razvratnih načela“, dovela ovo društvo na rub teške šizofrenije.

Mada, u nekima od nas su probudili želju, i podupreli ambiciju u sagledavanju šire slike ove proklete avlije, shvativši da „crno ispod nokta“ u kojem se nalazimo, ipak, krije neku davno zakopanu savest. Tako da, postoji nada da ćemo je jednog dana ponovo otkopati.

Ali, dok god u njihovim kandžama, pod velom mračne prošlosti, budemo bili vođeni mitološkim bajkama; dok god budemo pričali „ali i oni su nama“; dok god nam Kosovo bude bilo „najskuplja srpska reč“; i dok god nam najmračniji trenutak srpske istorije, Srebrenica, bude bio samo „strašan zločin“, a ne genocid – to se nikada neće dogoditi.

Autor je novinar