Najopasniji su „poluintelektualci“

Među raznim elitama u društvu, najizraženija i najvidljivija je delatnost vladajuće političke elite, koja nastoji da kanališe delatnost elita u svim ostalim oblastima. Tretirajući građane kao „stado“, njeni pripadnici koriste svoj položaj u vlasti, privredi, kulturi, nauci, struci, vojsci, policiji i dr., za stalni rast svoje moći, vlasti, novca, prestiža i privilegija. U takvim uslovima, mogućnosti za delovanje inteligencije su veoma sužene, skoro nikakve.

Moć inteligencije, kao posebnog društvenog sloja, počiva na znanju i kritičkom mišljenju, kao svojevrsnom kulturnom kapitalu od izuzetnog značaja za razvoj društva. Intelektualna aktivnost pripadnika inteligencije podrazumeva kritičko preispitivanje društvenih pojava sa aspekta istine i smisla, kao i nepristrasnost pri davanju odgovora na sva značajna društvena pitanja. Ali, iako je za bavljenje intelektualnim radom neophodan visok stepen obrazovne i profesionalne osposobljenosti, to ne znači da inteligenciju čine samo ljudi sa univerzitetskim diplomama, koje u formalnom smislu određuju inteligenciju.

Diploma, kao i visok položaj (funkcija) u društvu, makar koliko bili značajni, automatski ne daju status intelektualca, jer su kriterijumi za takav status mnogo složeniji i suptilniji.

S obzirom da ružičasta slika našeg društva, koju svakodnevno kreira aktuelna vlast na čelu sa Aleksandrom Vučićem, ne odgovara stvarnosti, inteligencija u Srbiji ima moralnu obavezu da zauzme kritički stav prema svim značajnim društvenim tokovima, da ponudi adekvatna rešenja i uzme aktivno učešće u njihovoj realizaciji. Takav pristup je do sada u velikoj meri izostajao, jer se većina intelektualaca u Srbiji držala pasivno i ravnodušno, vodeći računa o svojim sebičnim interesima, naravno, iz mnogo razloga, među kojima je negativan odnos vlasti prema neistomišljenicima jedan od najvažnijih. Međutim, pod uticajem intenzivnih građanskih protesta, koji su bili neposredan povod, inteligencija u Srbiji, pre svega, univerzitetski profesori, počela je da se budi, jer je konačno shvatila da je njen kritički glas u ovim uslovima preko potreban.

Kritički glas intelektualaca u našem društvu, koje tendira ka demokratiji, ima značaj savesti društva, što je od ogromnog značaja za progresivne društvene promene. Taj kritički glas mora da bude mnogo snažniji kada ne žele da ga čuju oni koji donose odluke, kao što to danas slučaj. A takav glas se očekuje, pre svega, od intelektualaca, a ne od „intelektualaca“ ili „poluintelektualaca“. Slobodan Jovanović, veliki srpski mislilac i akademik, još u prošlom veku je rekao da su najopasniji upravo tzv. „poluintelektualci“, koji predstavljaju bolesnu društvenu pojavu. To su „laktaši“, kako kaže Jovanović, koji ne mare sa opšte ciljeve i interese, koji nemilosrdno potiskuju suparnike i smatraju da je politika najpogodnija društvena oblast preko koje mogu da se obogate. NJegove reči o inteligenciji i intelektualcima i danas su aktuelne, pogotovo u savremenim uslovima kada su politička kretanja obeležena rastućim nacionalizmom, konzervativnim populizmom i izborom onih političkih lidera koji deluju na principu „država – to sam ja“.

Autor je redovni profesor univerziteta