Najskuplja reč od 600 miliona

Zameni teza kod Srba izgleda nema kraja. Jer kakve veze ima predsednik SANU i njegova izjava o Kosovu sa sudbinom prognanih i nestalih Srba u bivšoj Južnoj srpskoj pokrajini.

Prava adresa da se bane nepozvan jeste kabinet predsednika Srbije, koji je bio član vlade prilikom ratovanja i gubitka Kosova i da se od njega traži ostavka zbog toga što se i danas ne zna gde su nestali njihovi srodnici.

A povod je mogao biti i taj što je istoga dana veleizdajnik Srbije i nehotice otkrio koliko se godišnje novca nas građana krade iz budžeta samo na račun Kosova.

Kosovo je veliki teret, rekao je uzurpator srpskog budžeta, jer se godišnje izdvaja šesto miliona evra. Naravno, nije mu palo na pamet da iznese specifikaciju utroška tog enormnog novca: kome se daje, kada i zašto?

Jer pazite, računica je prosta. kada bi pola od te sume došlo do svakog od stotinak hiljada Srba koji danas žive na Kosovu, a da druga polovina ide na opšte, zajedničke troškove, kao što su školstvo, zdravstvo, kultura, sport i infrastruktura, Srbi bi u proseku imali mnogo bolji standard od Albanaca na Kosovu.

Podelom tristo miliona evra svakom stanovniku Kosova srpske nacionalnosti, svako bi dobio po tri hiljade evra godišnje ili dvesta pedeset mesečno. Dakle porodica od četiri, pet članova imala bi standard blizu evropskog.

U tom slučaju najstariji dnevni list na Balkanu ne bi mogao da ispoljava brigu o Srbima kao u ponedeljak pitanjem na naslovnoj strani: „Zašto svet ne vidi patnju kosmetskih Srba“.

Svet ne vidi patnju kosmetskih Srba kao što nije video ni patnju Albanaca u vreme balkanskih ratova 1912. i 13. godine.

Te patnje video je međutim rodonačelnik socijaldemokratije u Srbiji Dimitrije Tucović. Kao učesnik tih ratova posle kojih je na na Kosovu uvedena srpska vojna uprava, Tucović je u svojoj knjizi Srbija i Albanija napisao i ovo (citiram): „Čim je vojska ostavljena samoj sebi, vojska iza koje se politički upravljači nisu videli, došla je u dodir sa albanskim stanovništvom i počinila takvu pustoš koja je albanski narod gurnula u očajnu borbu za održanje.

Tako je otvorena serija borbi koje sa većim ili manjim prekidima traju do danas i kojima se kraja još nigde ne vidi. Izvršen je pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom, što je zločinačko delo za koje se mora ispaštati“ (kraj citata).

Objašnjavajući šta se krije iza takve pogubne politike Srbije prema Kosovu, Dimitrije Tucović pre više od jednog veka, kao da je pred sobom imao i današnju i prošlu i Miloševićevu vlast u Srbiji.

Piše i ovo: „Zaduživanje zemlje, novi državni nameti, militarizam i ostale parazitske državne ustanove, traže od naroda još više žrtava zbog navodne opasnosti od Albanaca i tako nas materijalno dave i privredno iscrpljuju“.

Kad se sve ovo zna, onda je jasno da je briga za ljude na Kosovu neustavnog vladara i veleizdajnika Srbije – lažna. Da je ta briga iskrena podelio bi ljudima sa Kosova milione evra s početka teksta, a ne bi taj novac delio sa svojom kriminalnom srpskom listom u Severnoj Mitrovici.

Jasno je isto tako zašto politički otac veleizdajnika, ratni zločinac doktor Hulja Šešelj svako malo kliče: „Srbija nikada ne sme da prizna Kosovo“.

I tako dolazimo do odgovora na pitanje zašto i većina lidera takozvanih opozicionih stranaka duvaju u istu tikvu sa Šešeljom. Kosovo je naime paravan iza kojeg se kriju vlastodršci i političari svih boja od Tucovićevih do današnjih dana. I svaki put kada pomenu Srbe na Kosovu, naši kvazi političari misle na teritoriju a ne na ljude.

Jer Srbija je zazidana u tvrđavu koju čine lažna sjajna prošlost i mitološka istorija srednjeg veka. Čovek mora da upita sve te Srbe po profesiji gde se, osim u epskoj poeziji nalazi taj čuveni kosovski zavet i u kom je to veku Srbija civilizacijski napredovala uz pomoć tog čuvenog svetosavskog pravoslavlja.

Uzgred budi rečeno, drugom po značaju srpskom prosvetitelju Vuku Karadžiću katolička veroispovest ni malo nije smetala da dosegne najviše civilizacijske domete.

Poslednji srpski „vožd“ Slobodan Milošević motivisao je naciju u stilu one Kišove priče: „Slavno je za otadžbinu mreti“. Tom lažnom voždu je bespogovorno verovala milionska masa Srba na Gazimestanu gde je 1989. obeležena šestota godišnjica od fikcije zvane Kosovska bitka.

Tada je nova fikcija, što znači izmišljotina odnosno tvrdnja koju je Milošević lansirao, da je srpstvo u Jugoslaviji ugroženo, ponovo odnela prevagu nad stvarnošću u svesti miliona Srba.

Naime, poverovali su Miloševiću a ne svom džepu u kome su tada, a to je bilo vreme vlade Ante Markovića, imali evropske plate. A kada fikcija pobedi stvarnost nastaje pakao.

U tom paklu živimo i dan danas jer svaka fikcija odnosno izmišljotina, ima nekih dodirnih tačaka sa stvarnošću. Zato Vučić sa svojim izmišljotinama vlada Srbijom evo već punih devet godina, a do kada će ne zna se.

I zato samo pobuna Srbiju spašava. Jer kako kaže čuveni Meksikanac Emilijano Zapaza: „Ako nema pravde za narod, neka ne bude mira za vlast“.

Autor je urednik Sportsko političke galaksije.