„Najveći diplomata našeg doba na mestu šefa špijuna“: Doktorand FPN-a o Vilijamu Barnsu, direktoru CIA koji je posetio Srbiju

Naravno, daleko je to od istine jer svi se trebaju setiti trenutka u kome su se ruskim zvaničnicima predavali stenogrami i transkripti. Da li je država tada doživela kolaps?

Prema nekima sigurno, prema drugima nipošto, prema objektivnosti možda, mada sve još uvek funkcioniše. Svako ko želi da se bavi analizom politike, pa makar i na zadrugarskom nivou, mora da nauči Tukdidovu maksimu koja kaže da velike države rade šta hoće, a male šta moraju. Srbija je, činjenično, mala država, a na sreću neke budućnosti postoje vrlo jasni uputi kako ne nervirati džinove i uspevati u razvoju.

Bivši predsednik Jermenije, Armen Sarkisijan, piše o tome u knjizi „Klub malih država“, pa je to još jedna referenca na koju se milioni stručnjaka u Srbiji moraju osvrnuti kako bi izoštrili svoje konkluzije i valjano postavljali premise.

U suprotnom, pa u suprotnom će krajnji domet srpskih analitičara biti komentar na nekom portalu.

To je prvi ugao iz koga treba gledati na ovu posetu. Još više zbog toga što Vilijam Barns nije običan direktor američke obaveštajne agencije. Reč je o jednom izuzetnom diplomati koji je prošao, verovatno, najbolju diplomatsku školu kroz rad sa Džejmsom Bejkerom i drugim gorostasima spoljne politike tih godina kada se Hladni rat završavao.

Njegovu izvrsnost ne potvrđuje samo iskustvo koje je stekao u praksi već i činjenica da je bio Maršalov stipendista.

Ako ko sumnja, dovoljan je minut da pogleda imena na listi alumnista i vidi koje je elite Barns deo.

Takođe treba dodati da procentualno od ukupnog broja prijavljenih sa najsnažnijim preporukama, stipendiju dobije samo 3-4% kandidata. Odatle proističe obaveza komentatora da pre nego što bilo šta napišu otvore i knjigu memoara koju je Vilijam Barns napisao pod nazivom „Pozadinski kanali“ i neposredno se uveri sa oštrinom misli ovog diplomate na mestu prvog obaveštajca.

Prilikom Barnsovog odlikovanja Nacionalnim ordenom Legije časti, francuski ambasador u Americi, Žerar Aro, opisao ga je kao najvećeg diplomatu našeg vremena.

Ako su to reči ambasadora jedne velike evropske zemlje u zemlji koja je vodeća svetska sila, onda se postavlja ogromno pitanje kakva je moć rasuđivanja srpskih portalskih stručnjaka.

Vilijam Barns je doktorirao na Oksfordu sa temom „Ekonomska pomoć i američka politika prema Egiptu 1955-1981. godine“.

Oni koji malo manje vremena provode ispred lokalne prodavnice, a malo više iznad ozbiljnog štiva, već iz samog naslova mogu da zaključe zašto je Barns postao „najveći diplomata našeg doba“.

Naravno, nije to ono što mu je donelo veliki uspeh u karijeri, ali bilo je sjajna polazna osnava. Vilijam Barns je napredovao zbog svoje radne etike koja se može pročitati između redova zbijenih događajima u njegovim memoarima. Barns je ćutao i radio, a svoje nadređene je u knjizi opisivao sa nekom dozom prećutanog pijeteta. Samo takav diplomata je mogao da sedne na čelo ozloglašene obaveštajne agencije i vodi je kroz izazovno doba promena.

Egipat jeste bio ono što je odredilo Barnsov put.

To se dokazalo ove godine kada ga je razvoj sudbinskih okolnosti ponovo odveo u Kairo kao učesnika u pregovorima između Izraela i Hamasa.

Ukoliko postoje neki veliki obrasci, naslovi su ono što ih piše u životu Vilijama Barnsa.

Pored doktorske disertacije i memoara, on je početkom ove godine objavio i članak u renomiranom Forin afersu pod slobodno prevedenim naslovom „Veštine špijuniranja i upravljanja državom“. Jasno je da se on temeljno filozofski bavi svojim poslom, a ovaj članak osim zanimljivih uvida sadrži i temeljnu rečenicu koja je obeležila i obeležava njegov život.

On navodi kako mu je u trenucima kada se lomio oko svoje budućnosti otac poslao rukom pisanu poruku da ga „ništa neće učiniti ponosnijim od služenja svojoj državi“.

Vilijam Barns je državni službenik. Nema dvojbe, on radi u interesu svoje države, ali zbog načina na koji je diplomatski stasavao, može se reći i Bejkerovog uticaja, on je spreman da ostvaruje ciljeve Amerike paralelno sa interesima manjih država, što neretko nije krasilo velike sile. U toj službi on nikada nije napravio izuzetak i radio je u administracijama i republikanaca i demokrata.

Njegova poseta Srbiji i trenutak u kome dolazi je zbog toga značajna.

Mnogo je stvari koje nisu za svačije oči, pa su tu i granice dublje analitike, ali sigurno je da Sjedinjene Države ozbiljno računaju na Srbiju kao partnera i to je najvažnija poruka koju nosi poseta Barnsa. Jednako tome, sve teme o kojima bude reči jesu ozbiljne i Srbija ih treba tako shvatiti. Naravno, s obzirom na stil Vilijama Barnsa biće tu dosta prostora da se razgovori završe na obostrano zadovoljstvo.

On je postizao uspehe u zatvorenim razgovorima u Egiptu i Hamas je popustio oko pojedinih pitanja, a i njegova tajna poseta Kini od pre nekoliko meseci doprinela blagoj relaksaciji u odnosima.

Ako se ovo uzme kao osnova njegovih putovanja van Lenglija, Barns je bio ovde preventivno i ponajviše zbog pitanja koja se tiču Republike Srpske i odnosa sa federacijom odakle je došao u Srbiju. Poslovično vatreni i svadljivi Milorad Dodik nakon posete je izjavio da „secesija nikada nije bila opcija“ i ocenio je Barnsove stavove kao „ohrabrujuće“.

Treba dodati i da je Dodik još uvek na listi američkih sankcija, pa ovakve njegove pomirljive poruke ukazuju na Barnsovu ozbiljnost, ali i to da nije drugu stranu saterao u ćošak, već je uvažio i pozicije Republike Srpske.

Sve što se odvijalo iza zatvorenih vrata u Barnsovoj poseti Srbiji treba da se isprati širom otvorenih očiju, a kroz izrečeno i prećutano treba tražiti šanse za poboljšanje položaja Srbije jer će ih Barns, svakako, ostaviti.

Osim toga, čini se kao čovek koji bi mogao da ostane na čelu agencije sa ovlašćenjima koje ima, bez obzira ko bude pobednik novembarskih izbora. Ne treba zaboraviti da je on jednoglasno odobren u Senatu i da je jedan od nekoliko rariteta oko kojih postoji dvostranačka saglasnost.
NJega je Robert Drejper u NJujork tajmsu opisao kao „gospodara špijuna sa neobičnim moćima“ i bio je u pravu.

U svetu gde je sukob postao modus operandi, direktor CIA pokušava da uspostavi neku novu ravnotežu i stabilnost koja je preko potrebna. Džim Skijuto je dobar deo svoje knjige zasnovao na razgovorima sa Barnsom, a u jednom navodu ogleda se i zbog čega je on pravi čovek na pravom mesto – diplomata na mestu šefa špijuna.

Barnsov stav je da u poretku u kome su mnogi kanali ugašeni, oni obaveštajni mogu da budu mesto kroz koje je moguće koračati ka sporazumima. Eto otkud velike spoljnopolitičke aktivnosti tamo gde joj mesto nije, a sam Barns služi državi i diplomatiju doživljava baš onako kako ju je opisao u memoarima, kao tiho mesto bez heroja.

Kao i svaki čovek, Barns ima po koju mrlju i neku manu pride. Najviše mu se spočitava što se 2014. godine sastao sa Džefrijem Epstajnom, ali se zbog tog pogrešnog sastanka on izvinio rekavši da nije prethodno uradio domaći zadatak. Indikativno je da baš te godine, posle 32 godine službovanja, odlazi u penziju.

Pored toga, ostaće zabeleženo njegovo zalaganje da se preduzme akcija u Avganistanu i Pakistanu, a jednako je tumačenju podložna i tvrdnja Ričarda Armitejdža koji je izjavio da će Barns isporučiti šta god predsednik traži od njega.

Na samom kraju, potrebno je zaokružiti i reći da se radi o jednom profesionalcu koji se kao diplomata sa doktoratom na mestu špijuna veoma približio Platonovom idealu kraljeva filozofa.

U vezi njega nema ničega što bi trebalo da brine srpsku javnost, a naslovi pominjanih knjiga su dobra osnova za shvatanje načina na koji svet funkcioniše.

Jedan sjajni analitičar prepričao je anegdotu koju je imao sa Erdoganom u knjižari kada mu je turski predsednik na pitanje kako ima vremena da čita, rekao da nema, ali da su nekada naslovi dovoljni. A što se tiče protagoniste ovog teksta, o njemu se mnogo može saznati iz njegovih naslova.

Ako bi se kritika odnosila da nije vodio računa o sistemu, treba reći da je Barns našao način da uradi za Istok mnogo više od pojedinih istočnjaka, ni u jednom trenutku, naravno, ne ispuštajući interese Amerike.

Svakako, ovaj bivši košarkaš je jednom prilikom rečenom Skijutu opisao da se u svetu trenutno „igra bez mrežice“, a sva je prilika da će on ostati usamljen, sa još nekoliko entuzijasta, u pokušajima da je postavi na jedan veliki globalni obruč.

Autor je doktorand na Fakultetu političkih nauka, na studijama SAD

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.