Najveći gospodin među drugovima

Nismo bili prijatelji, ali osećao sam njegovo poštovanje prema poslu kojim se bavim.

Kroz vreme kao novinar najpre Naše Borbe, potom Glasa javnosti, a potom i Danasa na jugu Srbije bio sam u prilici da „dočekujem“ mnoge političare sa kojima sam imao nemušte razgovore i različite oblike ignorisanja za ono što je bio moj svakodnevni posao.

Pre i posle 5. oktobra socijalisti su bili oličenje odioznog stava. Nije se njima moglo prići, od njih dobiti izjava ili se sačuvati od Onih koji na „nižim nivoima“ gospodare ljudskom dušom.

Postojao je jedan. Krupan. Profesionalno samouveren. Neformalan i čudesno jednostavan u svojoj priči: Milutin Mrkonjić. Izdaleka sam na njega gledao na obnovljenom mostu u Vranjskom Priboju posle NATO bombardovanja 1999. godine.

Za njegovog partijskog druga Dragomira Tomića iz Simpa, Milutin je bio „rado viđen gost“. Sećam se da je pred tim čovekom, i bez uvijanja javno „sručio“ baš na tom mostu: „Ovo nije dobro urađeno. Moraćemo da sve popravimo, a ako kičmu građevine ne ispravimo, gradićemo novi…“

Izvođači radova bili su zabezeknuti, jer je inženjer Mrkonjić samo „kratkim hodočašćem“ po trasi odredio „dijagnozu“. Neobičnost profesionalnosti koju nije nadvisila visoka funkcija unutar SPS i kod samog Miloševića.

Njegova izjava odudarala je od pobedničkih zvona obnove koja su odjekivala po gradovima Srbije. Objavljena je u „Glasu javnosti“ kao nešto sasvim odstupajuće od „ubitačnih rezultata obnove nakon sve nacionalne pobede“.

Mrkonjića sam kao ministra sledeći put video 2011. negde između Bujanovca i Preševa kada je otvorana jedna od izgrađenih deonica na Koridoru 10. Sa grupom novinara u vozilu promašili smo tu deonicu, a onda se neko od kolega dosetio: „Daj zovite Mrkonjića, jedino on može da nas sprovede do puta, pošto policajci neće da nas puste.“

Pozvao sam Milutina: „Gospodine Mrkonjiću, grupa novinara ne može da priđe lokaciji na kojoj ste vi. Ne da policija…“, rekao sam predstavljajući se ko sam i ko je još sa mnom u kombiju. Ubrzo je došlo vozilo policije i odvelo nas je do lokacije puta gde je on „gospodario“. Odbio je zahvalnost za učinjenu uslugu i izrazio želju da sa nama „dodatno popriča za ručkom na Pržaru“. Za to nije bilo prilike, jer Tomiću „naša grupa nije odgovarala“. Završili smo posao preko direktne veze, zahvaljujući ministru Mrkonjiću.

Po drugi put dobio sam pesmu preko veze. U Surdulici na „Vlasinskom letu“ 2017. sedeli smo u kafiću nadomak bine postavljene u centru ove varoši. On je bio u društvu Ane Bekute, koja se spremala za koncert. Pijuckali smo uz kikiriki i bademe, u društvu Novice Tončeva, čekajući da posle koncerta stigne i „šef“ u liku Ivice Dačića.

Negde pred ponoć u velikoj Sali Hotela „Srbija“, gde je bila socijalistička svita prišao sam Mrki sa molbom: „Druže Mrkonjiću, molba od mene za Vas. Može li još jednom Ana da otpeva ‘Zlatiborske zore’, iako sam ja iz one opozicione novine, koju ste hvalili i kritikovali.“

Nije mi ništa odgovorio. Pozvao je momka iz orkestra i zatražio mikrofon. Bio sam srećan dok sam u uglu sale slušao taj hit. Nisam nazdravio, za to nije bilo potrebe, zato što Milutin Mrkonjić to nije želeo, zato što je umeo da poštuje i male i velike želje običnih ljudi, pa i običnih „provincijskih novinara“.

Mogao sam uvek da ga pozovem. Javljao se. I, kada nije imao šta da kaže pozdravljao bi mene i porodicu, govoreći „možda nećeš biti prvi, ali bićeš u pravu, i tako nastavi radeći za tvoj list, ne žuri“.

Zato i ovi redovi. Možda ne za udžbenik, ali svakako kao dobar „mikro praktikum“ za ponašanje aktuelnih političara, kada su u pitanju novinari, pogotovu u danima koji nam slede kada ljudi poput Milutina Mrkonjića više nema.