Najviše je slep onaj koji neće da vidi

…pokazuje da izučavanje i propagiranje teorije evolucije treba pojačati i proširiti u školama i fakultetima jer su mnogi koji su se domogli visokih i najviših akademskih znanja propustili neke važne faze u svom obrazovanju. Izjava bivše ministarke prosvete i profesorke Univerziteta da je Darvinova teorija vređa (tačnije vređa njenu ljudsku taštinu prim. P. J.) govori sama za sebe i ne predstavlja naučni dokaz.
Darvinova teorija evolucije je jedna od najbolje dokazanih naučnih teorija. Pobedila je još u pretprošlom veku a sva savremena otkrića u nauci (fizici, palenteologiji, biologiji i genetici) je samo potvrđuju i čine neoborivom. Danas gotovo da nema ozbiljnog naučnika-biologa koji sumnja u osnovnu ideju Darvinove teorije da su sva živa bića (biljke i životinje) u srodstvu i da potiču iz zajedničkog korena. Jedan vrhunski naučnik čak tvrdi da bi neki hipotetički superinteligentni posetioci iz dalekog svemira, iz neke nadmoćne civilizacije, stepen razvijenosti nas Zemljana procenjivali prema tome koliko smo spoznali jedinstvo živog sveta. Današnji biolozi-naučnici ne nazivaju sebe evolucionistima ili darvinistima iz razloga što se to podrazumeva kao što se i savremeni astronomi ne deklarišu kao „okruglozemljisti“ ili pristalice teorije da se Zemlja okreće oko Sunca. Dobitnici Nobelove nagrade za biologiju, fioziologiju i medicinu, pronalazači DNK DŽejms Votson i Frensis Krik faktički su takođe darvinisti, za šta sigurno imaju jake razloge.

Savet Evrope je 2007. godine rezolucijom 1580 označio kreacionizam kao opasnost u obrazovanju.

Pre teorija evolucije (Lamark, Darvin) smatralo se da su sva živa bića svih vrsta, od planktona, morskog ježa, žabe ili čoveka nastala kao kreacija Više Sile koja ih je dizajnirala tako da budu funkcionalna i prilagođena životnim uslovima, pa se stoga podrazumevalo da tako nastala živa bića, budući da su stvorena aktom Božje volje nemaju predistoriju i da se nisu menjala. Nažalost, virusi i bakterije nisu upoznati sa ovim pravilom pa stalno proizvode nove sojeve otpornije na lekove. Ako se i kreacijom nastale prvobitne forme mogu menjati i prilagođavati, kako bi drukčije nego evolucijom, baziranom na selekciji. Čovek je selekcijom stvorio bezbroj rasa domaćih životinja izmenivši izvorne forme do neprepoznatljivosti, na sličan način kao što je to priroda činila stotinama miliona godina. Obratimo pažnju na razlike između rasa domaćih pasa npr. hrta, pudlice, buldoga i dr. a svi oni imaju vučje poreklo i svi bi oni da postoje u divljini smatrani zasebnim vrstama, što bi se i dogodilo za više hiljada godina a možda i mnogo ranije.

Veliki francuski biolog Žan Rostan, naučnik svetskog glasa, pisac preko 50 knjiga iz oblasti biologije, genetike i filozofije, polovinom prošlog veka na pitanje da li je ikad posumnjao u naučno objašnjenje prelaza između životinje i čoveka odgovorio je doslovno: „Istinu govoreći, ne, sumnjao sam i sada sumnjam o mnogome u biologiji, čak ima pitanja o kojima mišljenje menjam više puta u toku dana, ali što se tiče životinjskog porekla čoveka potpuno sam ubeđen. Ne vidim kako se može posumnjati i pored one silesije prelaznih bića čiji su ostaci pronađeni.“ I dalje… „Penjući se geološkim slojevima mogu se postupno pratiti promene nekih redova konja, slona, kamile i uopšte evolucija živog sveta, od beskičmenjaka do čoveka. Osim toga, iskopavanje fosila nam je otkrilo prelazne oblike između grupa koje su danas potpuno odvojene. Poznajemo prelazne oblike između riba i vodozemaca, vodozemaca i gmizavaca, gmizavaca i sisara a da se ne govori o prelaznim tipovima između životinje i čoveka: australopiteku, sinantropu, pitekantropu itd.“

Ali u današnje vreme fosili kao jedan od najvažnijih dokaza evolucije (uz embriološke, anatomske i druge) donekle gube svoj značaj, jer su se pojavili novi, još ubedljiviji dokazi. Darvinu nisu bile dostupne dve savremene tehnike, određivanje starosti stena pomoći radioaktivnosti i dokazi na molekularnom nivou. Današnji genetičari analizom gena i genoma mogu dosta precizno da utvrde stepen srodnosti pojedinih vrsta i broj zajedničkih gena kod različitih vrsta, otkrivajući katkad iznenađujuće relacije (npr. nilski konji nisu srodni svinjama ili nosorozima već kitovima). Utvrđivanjem procenta zajedničkih gena može se pratiti redosled odvajanja svakog ogranka na evolucionom stablu života.

Danas čak i mnogi teolozi odbacuju kreacionizam i priklanjaju se tumačenju Boga kao stvoritelja života i pokretača evolucije ili mu pripisuju i izvestan nadzor nad pravcem kojim se ona kreće. Papa Pavle II napisao je pismo u kome izražava podršku darvinizmu.

Kreacionisti ne treba da brinu, nisu oni poslednja odbrana religije. Religija će preživeti propast kreacionizma kao što je preživela propast geocentrizma. Uvek će biti neistraženog i neobjašnjivog u kosmičkom prostranstvu i u mikrosvetu. Religija može postojati i bez kreacionizma, a kreacionizam ne može postojati bez religije. Međutim, bilo Boga ili ne, geocentrična teorija nam se nikada neće vratiti.

Autor je lekar specijalista