Nakaradni parlamentarizam

Obično su vlade vrlo agilne u periodu tranzicije i integracije, pa je po prirodi stvari uvek prisutan privid dominacija izvršne vlasti nad zakonodavnom. Ovo svakako utiče na nerazumevanja stvarnog položaja parlamenta u sistemu vlasti. Još se nije desilo u novijoj parlamentarnoj istoriji zemlje da Skupština ne usvoji predlog vlade – što je moguće i dešava se (ne baš često) u parlamentima drugih zemalja.

Naizgled prepreka dobrom funkcionisanju srpskog parlamenta jeste učešće velikog broja stranaka u njegovom radu. Počev od 2001. godine, kada su parlament činili poslanici iz čak 22 stranke, danas u parlamentu imamo poslanike iz 15 stranaka, od kojih su pojedine samo sa jednim poslaničkim mandatom („čovek-stranka“). To ukazuje na manjkavost izbornog sistema, jer navodno proporcionalni izbor sprečava one stranke koje ne osvoje minimum od pet procenata glasova na izborima da budu zastupljene. A u praksi vidimo kako stranke koje nemaju ni pošten jedan procenat imaju narodne poslanike, što je apsurdno. Isključivi krivac za ovakve anomalije je srpska politička elita (iz svih stranaka), koja je navikla da posluje „ispod žita“ i da na taj način onemogućava stvarno iskazanu volju građana.

Zadržavanje zakonskih rešenja koja „malim strankama“ daju mogućnost da kupoprodajom lojalnosti, odnosno, mandata utiču na sastav vlade, njeno delovanje i održavanje – protivno logici i moralu – nažalost je nepromenljivo dostignuće korumpirane i nekredibilne političke elite. A za to nije kriv Slobodan Milošević! Sve ovo stvara nerešive probleme u vođenju odgovorne javne politike. Takođe, u takvom ambijentu je nemoguće realizovati koncept dobre vladavine, kao ni temeljne reforme institucija sistema.

Parlament Srbije je u periodu nakon petooktobarskih promena pokazao značajnu zakonodavnu aktivnost kroz donošenje velikog broja zakona. Takvo ubrzanje zakonodavnog procesa je za posledicu imalo to da je veliki broj zakona donesen po hitnom postupu. Ono što je trebalo da bude izuzetak, pretvorilo se u pravilo. Zakoni su donošeni bez odgovarajuće javne rasprave, ili uz raspravu koja se uglavnom svodila na više formalno konsultovanje ciljno odabranih (ne)vladinih organizacija, kroz organizovanje jednodnevnih okruglih stolova/panela, ali uz neizostavno konsultovanje međunarodnih organizacija i evropskih institucija. Ovakav tempo i način donošenja zakona u velikoj meri je uticao na loš kvalitet i galimatijas sastavljen od zakonskih rešenja koja su nekritički preuzimana iz različitih pravnih sistema. Polazeći od toga ko je stvarni predlagač najvećeg broja zakona, dolazimo do zaključka da su stvarnu agendu u godinama posle petooktobarskih promena davale upravo slabe koalicione Vlade pod pritiskom međunarodnih institucija. Parlament je samo to slepo sledio.

Međutim, krivci za ovakav položaj parlamenta su sami narodni poslanici, kojima je izgleda jedini zadatak ubacivanje kartica za glasanje i korišćenje govornice za političku propagandu stranaka iz kojih dolaze, odnosno, samopromociju. Umesto da svojim znanjem i kompetentnošću ostvare ulogu odgovornih javnih ličnosti čiji je zadatak da se istaknu u pogledu uticaja na sadržaj zakona, njihova uloga se u većini slučajeva svodila na ulogu zabavnog karaktera. Donošenje zakona se odvijalo tako što je vladajuća koalicija, kao i ranije, obezbeđivala većinu za njihovo donošenje. Ovo više nije stvar „dečijih bolesti mlade demokratije“, nego i samog statusa Parlamenta, njegove kompozicije, izbornog sistema, pa čak i nekih ustavnih rešenja. U ambijentu koji su okarakterisali slabe koalicione vlade i „glasačka mašina“ zvana Skupština, dešavale su se različite vaninstitucionalne anomalije. Tako su u periodu 2004. do 2012. godine, vladavine Borisa Tadića, jačali autoritet i politička moć predsednika Srbije, naravno nauštrb drugog dela izvršne vlasti. Njegove predsedničke nadležnosti, međutim, nisu bile proširene, tako da predsednik nije mogao imati onu ulogu koja bi mu pripadala da je politički sistem Srbija ustavno definisan kao predsednički.

U periodu 2004. godine do 2012. godine, koji su obeležile i krhke koalicione vlade i premijeri koji nisu bili u mogućnosti da kontrolišu ministre (npr. vlada Mirka Cvetkovića je imala čak pet ministara koji su istovremeno bili na funkciji predsednika stranaka sa znatnim ucenjivačkim potencijalom), predsednik je na sebe preuzeo ulogu koja mu ustavom nije dozvoljena. Tako se nekada opravdano (rešavanje gasne krize 2009. godine), a nekada neopravdano (pretnje smenama u Vladi i prezentacija Strategije razvoja Srbije do 2020. godine) mešao u ovlašćenja premijera – što je u funkcionisanju institucija značilo narušavanje ustavnih normi, koje je prošlo bez sankcija. Nije se zbog toga ni javnost previše uzbudila – a morala je, jer to pravi presedan za bilo kog drugog da krši ustav.

Sva sreća, sadašnji predsednik Tomislav Nikolić to ne radi, da li zbog respekta za ustavne norme, ili zato što i sam nema dovoljno političke snage za borbu sa predsednikom vlade iz sopstvene stranke. Takođe, po prvi put u istoriji višepartijskog sistema imamo situaciju da je predsednik Srbije, po izboru na ovu funkciju, podneo ostavku na funkciju predsednika jedne političke organizacije. Ipak, u odnosu između izvršne i zakonodavne vlasti se ništa kapitalno nije promenilo. Uloga Parlamenta Srbije je i dalje marginalizovana. Danas je, za razliku od vremena prošlog, umesto nekadašnjeg autoriteta i političke moći predsednika na snazi autoritet i politička moć premijera.