Naprednjačko „pa, šta“ u Bačkoj Palanci: Lični stav Sonje Atanasijević

I, evo, stižu rakija i predjelo.

Čim se konobar udaljio, oni složno, kao po komandi, zadigoše stolnjak i po nekoliko kapi žestine prosuše na pod, kako nalažu običaji, za pokoj duša nastradalih u nedavnom nevremenu.

Potom se prekrstiše i nastaviše s razgovorom. Ubrzo pristiže i glavno jelo, specijaliteti iz nacionalne kuhinje, i flaša vina iz poznate domaće vinarije.

Ali, nećemo im dalje viriti u tanjire i čaše, da ih sada ostavimo da na miru uživaju u jelu i piću.

U redu, ovo se nije dogodilo. Novinari lažu, kako veli vlast, pa, eto, da malo i ja slažem.

A zapravo sam se samo poslužila spisateljskim alatom, tako što sam za korak-dva odgurnula realnost na teren fikcije.

Kada vam iz života grune mnogo čudnovatog materijala, teško je ili nemoguće literarno ga obraditi ako bar jedan deo ne preselite u grotesku, odakle se, kao na karikaturi, stvarnost oštrije sagledava u svoj svojoj bizarnosti.

Da, neko će reći da je ovaj uvod sa restoranom pored Dunava bizaran. Možda i jeste. Ali, bizarna je i realnost u kojoj živimo, i to već dosta dugo.

Bizarno je to što za dva masovna ubistva u Srbiji, trećeg i četvrtog maja ove godine, niko nije odgovoran.

Znamo samo ko ih je tehnički počinio. Niko nije odgovoran ni za objavljivanje spiska dece za odstrel.

Milioni ljudi pred TV aparatima čitalo je tada imena dece koja su ubijena ili je trebalo da budu ubijena. Da li je to bizarno?

A sada, izgleda da niko nije odgovoran ni za stradanje trinaestogodišnjeg dečaka iz Bačke Palanke od pokidanog strujnog kabla, neuklonjenog posle oluje.

Dečakov deda takođe je poginuo od strujnog kabla, ali neposredno posle nevremena, zbog čega se za njegov slučaj možda i može smatrati da je ubica vetar-lično, posredstvom kabla.

Ali, do stradanja dečaka od nepogode će proći 12 dana, a za to vreme, kako saznajemo, porodica je 27 puta kontaktirala nadležne službe s molbom da se uklone kablovi koji su visili sa bandere.

Elektrodistribucija kaže da kablovi nisu njihovi, već su deo javne rasvete koja je u nadležnosti lokalnog javno-komunalnog preduzeća iz Bačke Palanke.

A šta kaže predsednik opštine g. Šušnica?

On ne govori ništa na tu temu, već iz sveg glasa viče na novinarku lokalnog medija koja postavlja pitanje koliko još u opštini ima neobezbeđenih kablova pod naponom. Da tamo živim, i mene bi taj podatak vrlo zanimao.

Međutim, umesto odgovora na pitanje, g. Šušnica besno ponavlja „sram vas bilo“.

Uz već čuveno naprednjačko „pa, šta“, koje bi komotno mogli da koriste kao izborni slogan, i rečenica „sram vas bilo“ čuje se često iz usta nosilaca vlasti, uglavnom upućivana novinarima ili predstavnicima opozicije – toliko često da se značenje izlizalo.

Nekada je bilo strašno čuti da ti neko u lice kaže sram te bilo. Saramago u jednom svom romanu piše: „Takav je život, prepun reči koje ničemu ne služe, ili koje su služile a više ne služe…“ A da li ipak nečemu služe reči „sram vas bilo“ koje je izgovorio g. Šušnica?

Naravno, služe zameni teze. Sramota nije na strani novinarke. Sramota je na njegovoj strani. Samo što je problem u tome što on, izgleda, ne oseća stid.

Nije on, zaboga, nekakav radnik elektrodistribucije, pa da se bavi nekakvim kablovima, on je predsednik opštine, i zašto novinarka zloupotrebljava pogibiju dečaka „koga ne možemo da vratimo“, sram je bilo.

A šta kaže premijerka?

Premijerka ne razume čemu okupljanja u Bačkoj Palanci, nije joj jasno šta taj narod hoće. Opet je jedna tragedija ispolitizovana, kao što su ispolitizovani i protesti protiv nasilja, ekološki protesti, i još toliko toga.

Da malo zastanemo kod termina „ispolitizovano“ i konteksta u kojem se koristi. Šta to uopšte znači?

Znači da je nešto što u osnovi nije loše (kao što je borba protiv nasilja ili za zdraviju životnu sredinu) postalo loše, jer je ispolitizovano.

To dalje znači da je politika nešto vrlo loše i prljavo, pri čemu sama premijerka nikako nije političarka, niti je to bilo ko drugi iz vlasti.

Oni su samo izabrani predstavnici naroda koji služe narodu i bore se za njegovo dobro, dok su političari – predstavnici opozicije koji po svaku cenu, i na silu, žele da preuzmu vlast i upropaste narod.

Šta sada želi taj narod u Bačkoj Palanci?

Da ona smeni nedužnog predsednika opštine? I onda, dok se izabere novi predsednik, dok stupi na funkciju, proći će tri meseca, dodaje premijerka.

A toliko posla sada ima na saniranju štete od oluje. Da li narod želi da se tri meseca ne radi ništa na uklanjanju posledica stravičnog nevremena?

Prema toj logici, premijerka, niko nikada iz vaše vlade neće biti smenjen, šta god uradio.

Kaže još da se otklanjanje celokupne štete od elementarne nepogode ne može obaviti tako brzo i priznaje da još nisu odneta ni sva oborena stabla.

Premijerka to pošteno priznaje, dok se u vazduhu oseća njeno olakšanje zbog prelaska sa kablova na stabla.

A u blizini nigde novinara da primeti kako oborena stabla više nikome ne mogu da naškode, a kablovi mogu, kako niko od meštana nije ni pozivao nadležne službe da uklanjaju stabla već pokidane kablove, i zašto sada ona uopšte skreće pažnju sa bezazlenih stabala na kablove koji su, kako se pokazalo, smrtonosni.

I nastaviće da ubijaju ako se ne uklone, ili ako se barem oko njih ne postavi zaštitna ograda s upozorenjem „opasno po život“ i slikom mrtvačke glave, kako se to već radi.

Ako za dve nedelje kablovi-ubice nisu mogli biti sklonjeni, zar barem ta mesta nisu mogla biti obezbeđena, i to već odmah nakon oluje?

I, tako se vraćamo na pitanje ko sve ubija decu u Srbiji. Trinaestogodišnjeg dečaka iz Bačke Palanke nije ubila oluja, budući da je nastradao 12 dana posle nevremena.

Tehnički, ubio ga je strujni kabl. Ali samo tehnički. Suštinski, ubili su ga nemar, nečinjenje, nebriga, indolencija, arogancija, oholost, bahatost, neodgovornost, nesposobnost, neznanje – nešto od toga ili sve to zajedno.

Ali, nisu ga ubile ove mrtve reči, već živi ljudi svojim nemarom, nečinjenjem, nebrigom, indolencijom, arogancijom, ohološću, bahatošću, neodgovornošću, nesposobnošću, neznanjem.

Ljudi na funkcijama, zaduženi da brinu o zajednici, a zapravo okupirani isključivo svojim sopstvenim interesom.

Drugim rečima, ljudi koje je zaslepila moć, proizašla iz njihovih funkcija, toliko da se ne otuđuju samo od svog naroda, već i od sopstvene ljudskosti.

I onda se prirodno nameće pitanje – a da li su ljudskost ikada i imali?

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.