Naprednjaci kao šibicari

Đavo mi nije dao mira, pa sam uzurpirao “svoju funkciju” i rekao nekoliko uvodnih reči koje su izazvale buru u javnosti i, sledstveno tome, dobio brdo pretnji i uvreda koje su pristigle sa raznih strana. Evo:

Na samom bih se početku nadovezao na prethodnu sesiju na kojoj smo govorili o devedesetim godinama i Srbiji. Nikada ne treba zaboraviti da je Srbija devedesetih, u tim političkim i društvenim okolnostima, imala, i to ne bez razloga, imidž koji danas ima Islamska država. Bila je, opet ne bez razloga, strašilo izopšteno iz civilizovanog sveta.

Što se tiče naše stvarnosti i mogućnosti da prevaziđemo devedesete, napravio bih još jednu paralelu. Ovaj put sa Rusijom, pozivajući se na interesantan tekst objavljen na Peščaniku, preuzet sa jednog ruskog portala. Novinar Ilja Miljštejn govori o vladajućoj Putinovoj stranci, Jedinstvenoj Rusiji, kao stranci krvi i biznisa. Upravo tako vidim i današnju vladajuću Srpsku naprednu stranku, kao stranku krvi i biznisa, tačnije krvi i korupcije. Građani Srbije su između krvi i korupcije – izabrali oboje, kao uostalom i građani Rusije! A uz to naravno ide despotizam.

Upravo su krv i korupcija uništili našu zemlju, prvobitno krajem osamdesetih i tokom devedesetih, i mi se od toga do danas nismo oporavili. Mi smo opustošeno ostrvo koje ne zna da komunicira ni sa drugima, ni međusobno. Da li su silni bes i mržnja koje živimo zapravo samo logična posledica nacionalizma, samo jedna njegova faza? Da li je uopšte moguće razgovarati u društvu kao što je naše?

Nedavno sam naišao na tekst u kojem se opisuje kako je jedan vizantijski diplomata ismevao dvor kralja Milutina i njegovo ugledanje na rimsku, zapadnu raskoš. Ovaj diplomata je Milutina smatrao varvarom i navodio je da njegov dvor u poređenju sa pravim dvorovima izgleda kao trka pešaka i lidijske dvokolice. I to je naš usud. Naša država je simulacija države. Naše javno mnjenje je simulacija javnosti. Naše društvo je simulacija društva. Pa čak je i naša sreća simulacija sreće. Jedino su bes i mržnja stvarni, originalni.

U pomenutom tekstu sa Peščanika govori se i o takozvanom Dalsovom planu. Naime, u bivšem SSSR-u Alen Dals, dugogodišnji direktor CIA-e, proglašen je za glavnog teoretičara zavere koju SAD sprovode protiv SSSR-a. Po njemu je ime dobio taj famozni plan koji nikada nigde nije bio objavljen. Prvi, navodno Dalsovi tekstovi, objavljeni su u ruskoj štampi početkom 1990, ali su to zapravo bili fragmenti iz sovjetskog propagandnog romana A.S. Ivanova „Večni zov“, izdatog 1981.

Dalsov plan je dakle nešto što se u ruskoj javnosti i dan-danas doživljava kao nešto stvarno, postao je snažan simbol iako najverovatnije da i ne postoji. Koliko mi imamo takvih simbola? Recimo, Markale. U ovdašnjoj javnosti, ta sarajevska pijaca metafora je ratne prevare, organizovanog samoubistva, a u ostatku civilizovanog sveta – jedan od strašnih zločina koje su srpske snage počinile držeći pod opsadom i granatirajući Sarajevo 1.425 dana, što se smatra najdužom opsadom jednog glavnog grada u istoriji modernog ratovanja. Ne zna se ovde recimo ni elementarni podatak, da su se na Markalama zapravo desila dva zločina, 1994. i 1995. godine. I kako mi možemo međusobno razgovarati, kada imamo potpuno različite reči, simbole, metafore, kada je naš jezik suštinski različit, i to svakog dana sve više.

Nedavno je objavljen i dobar tekst Gorana Markovića, koji upoređuje naprednjačku vlast sa šibicarima. Nije ovo prvi put da čujem tu alegoriju, i sam je često koristim. Novo je međutim da je ovaj tekst objavila “Politika”. Marković govori o čitavoj šibicarskoj organizaciji i filozofiji i velikom broju ljudi koji učestvuje u toj prevari. I navodi da su žrtve naivni i… pohlepni. Izostavio je jedan detalj. Naime, ako se neko pobuni, i javno ukaže da je u pitanju prevara, najčešće odmah iza ugla od šibicarskih saradnika – dobije ozbiljne batine. Tu međutim prestaje alegorija, i počinje stvarni život. U Srbiji se ljudi koji ukazuju na prevaru šibicara na vlasti zaista razbijaju od batina. Ako meni ne verujete, pitajte to profesora Gorana Herlinga iz Kovačice. Ono što je dodatno zastrašujuće jeste da on nije jedini u Kovačici koji je pretučen jer se sukobio sa lokalnim vlastima, ali je jedini koji je posle toga imao hrabrosti da o tome priča.

Kada govori o dijalogu i stvaranju institucija i društva u Srbiji, mene taj težak put podseća na onaj Magelanov, oko sveta. Koliko je u pitanju jedan od najvećih i najsmelijih napora u istoriji čovečanstva, toliko je bio i bizaran. Magelan je, uz veliku sreću, posle skoro dve godine putovanja, stigao do Filipina. Od pet brodova, koji su krenuli na put, samo su tri preživela. Posada je desetkovana, što od gladi, što zbog pobuna na brodovima. 99 dana nije imala svežu hranu i vodu, a hranili su se piljevinom pomešanom sa mišjim izmetom. Kako oni, tako i Magelan. Iako su ih domoroci dočekali relativno miroljubivo, Magelan je isterivao nekakvu pravdu i ubijen je u besmislenoj svađi sa lokalnim poglavicom. Ostatak njegove posade je nastavio put, i jedan brod je uspeo da dođe i do Evrope.

Eto nas kako prođosmo kao Magelan: od 2000. godine se borimo da postanemo deo sveta; uz velike napore, i uprkos vlastima, pokušavamo da stvorimo institucije, godinama razgovaramo o medijskim i drugim strategijama, o zakonima i instuticijama, organizujemo beskrajne okrugle stolove na kojima sučeljavamo argumente… A onda se pojavi lokalni poglavica, šibicar po obrazovanju, Aleksandar Vučić, uz svoje saradnike, i sve to razori, obesmisli… Obesmisli i dijalog kao takav. Zabrani društvenu kritiku, a i metafore su nepoželjne. Kao u onoj komediji kada karatista u pripremi borbe izvodi raznorazne poteze, pokazujući svoje znanje, a suparnik izvadi pištolj i jednostavno ga ubije. Tako nešto.

I evo čitam danas da je u Severnoj Koreji zabranjen sarkazam i to ne u javnom govoru nego i u privatnim razgovorima. Srbija nije toliko daleko od toga kako se možda nekom može učiniti.

Autor je predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine