Imam lošu vest. Istorija ne garantuje da demokratija mora nužno nadvladati autokratiju. Naprotiv. Prevremeno ili otežano rađanje demokratije završi se ili fetalnom smrću usled porođajnih komplikacija ili smrt nastupi zbog kasnijih manifestacija kongenitalnih malformacija. Tri istorijska iskustva potvrđuju ovu zakonomernost.
Francuska revolucija i njena najznačajnija tekovina zapisana u Declaration des droit de l’homme et du citoyen smatraju se evropskim presedanom koji je prava čoveka učinio prirodnim, neotuđivim i svetim. Paradoksalno je, ali istinito, ustvrditi da su oni koji su dekapitirali Burbone i na ruševinama monarhije gradili republiku, nesvesno utabali put korzikanskom imperatoru. Nisu hteli kralja, dobili su cara! Stubovi revolucije su popustili pred morem prolivene krvi i pred katapultima giljotiranih glava. Pervetiranje revolucionarnih ideja u bonapartizam Francusku je koštalo nacionalnog poniženja i osvete reakcionarnih istočnih dvorova.
U Rusiji je Februarska revolucija na vlast je dovela kadetsku buržoaziju. Država iscrpljena ratom, preplavljena talasima dezertera i obezglavljena carevom abdikacijom nije uspela da prevaziđe decenijama nagomilanu mržnju među partijama, klasama i narodima. Ugaslo samodržavlje Romanovih, koje je vekovima nevidljivim lancima držalo imperiju na okupu, bilo je neophodno tlo za osetljivo seme ruske demokratije. Zemlja je upala u haos građanskog rata u kojem su pobedu odneli boljševici. Umesto građanske, istorijsku pobedu odnela je crvena revolucija.
Drugi Rajh sahranjen je u kataklizmi Velikog rata. Militantni germanizam koštao je dinastiju Hoencolern prestola, a nemački narod carstva. Vajmarska republika bila je dvodecenijski eksperiment koji se završio eksplozijom u laboratoriji. Pritisak Versajskog mira, permanentna opasnost sa komunističkog istoka i unutrašnji cunami koji je napravila ekonomska depresija stvorili su uslove da narod Getea i Šilera krene u ambis za maničnim kaplarom.
Da li Srbija posle izneverene petooktobarske revolucije i dvadeset godina izbornih klackalica ulazi u predrevolucionarni period ili je to samo vapaj bespomoćnih opozicionih lidera koji maštaju o povratku na vlast trnovitom prečicom? Iskustvo stvara opravdanu zebnju da su te prečice neretko ćorsokaci. Ali, da li zaista u Srbiji postoje socijalni prediktori koji bi ukazivali na mogućnost revolucionarnog obrta i kakva bi revolucija Srbiji bila neophodna?
Revolucija izbija kada su važeći društveni odnosi prevaziđeni i kada postojeći sistem predstavlja prepreku daljem razvitku. Imanentna potreba svakog društva je poboljšanje kvaliteta života pojedinca kao dela opšte zajednice i proširivanje i unapređenje privredne proizvodnje.
Stubovi Vučićeve vlasti su kupovanje socijalnog mira preko reindustrijalizacije/rekolonizacije srpske privrede, kosovski rašomon koji liči na Diatlovo testiranje černobilskog reaktora i nejasna, kontradiktorna i neodgovorna politika velikih sila prema Balkanu. NJegov režim po dubini čini interesna kongregacija poluljudi koji svoju nedostajući polovinu traži i nadoknađuje kroz Vođu. Unutar tog neprobojnog balona mi, letopisci Vučićeve diktature već deceniju ispisujemo srpsku enciklopediju očaja kao podsetnik, udžbenik ili ispovest.
Šta će biti varnica koja će zapaliti požar?
Hoće li se radnici u šrafciger industriji, koja je u Srbiji napravila sistem koncentracionih radnih logora, pretvoriti u sankilote, moderne izvođače socijalnih revolucija? Polukorak ili poluzagrljaj od toga je diktatura proleterijata i gulag-ideologija u praksi.
Hoće li Vučića smeniti 1244 armija koja mu ne oprašta ni to što, barem deklarativno, želi kompromis, sporazum i mir sa Albancima? Ako se socijalne revolucije vremenom uguše u ekonomskom kolapsu, nacionalne po pravilu zemlju uvuku u ratni vrtlog iz kojeg sloboda obično dođe spolja, kroz meku ili formalnu okupaciju.
Naša revolucija, ako je ikada i bude, mora biti trijumf discipline, istrajnosti i vere u bolju i slobodnu Srbiju. Vučić je već predvideo dilemu pred kojom će se neminovno naći – da li će ostati na vlasti ili će izabrati egzil. Dilema koju mi ne možemo izbeći je ona koja pred nas postavlja izbor – ili ćemo nostalgično biti zarobljeni u mračnim devedesetim i nadati se da će istorijska nužnost doneti reprizu 5. oktobra, ili ćemo konačno postati svesni istorijske odgovornosti koju nikako da preuzmemo. Revolucija mora biti građanska i mi moramo postati vigilanti koji će razmontirati Vučićevu piramidu despotije do temelja.
Taj vigilantizam MORA u sebi sadržati i nacionalnu i socijalnu i građansku komponentu. Taj tronožac mora imati težišne i uporišne tačke u prihvatljivom rešenju za kosovski konflikt, efikasnoj rekonstrukciji ekonomskog modela i državi koje počiva na slobodi pojedinca i narodnom suverenitetu. Varijanta da se vrh preseče, a okrnjena piramida konzervira i presvuče je sama po sebi kontrarevolucionarna.
Obe tekovine 5. oktobra ( pošteni izbori i mirna predaja vlasti) poništene su uspostavom naprednjačkog kalifata. Ono što možemo da baštinimo iz jedine pobede moje generacije jeste opomena da izneverene revolucije rađaju proverene diktature. Ovog puta, moramo ići do kraja!
Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
