Foto: PromoPonedeljak je. Sedim u zelenoj foteljici u uglu spavaće sobe i gledam u moju mlađu ćerku kako spava. Pokušavam da upijem u sebe njen spokoj i nevinost. Lola je prespavala sinoćne događaje, pa je jedina mirna u domu Ivanovića…
Staši je ovo bar deseti put i uspešno glumi da lako izlazi sa tim na kraj. Anja je otišla na posao… Ona je danas prva izašla iz kuće, da proveri da li za nas ima mesta u ovom gradu, nakon sinoćnih pretnji.
A sinoć je Simo Spasić pretio da će me ubiti, da dolazi po mene i da će mi jebati sve žensko po kući. Anju, Stašu i Lolu. Rekao je i da sve pare koje dobijam za pljuvanje Srbije potrošim na mrtvačke sanduke. I da će mi polomiti kičmu.
Simo je naprednjački megafon, bivši robijaš, odležao nekoliko godina zbog, pazi sad, silovanja.
Prvi put su patriote pretile da će mi silovati ćerku 2012. Staša je imala osam godina. Do danas, to se desilo nekoliko puta, a sada, evo i Lola i Anja imaju tu „čast“.
Ljudi koji su time pretili uglavnom na profilnim slikama imaju patrijarha Pavla, Gračanicu ili neki sličan simbol pravoslavlja i srpstva. Nikada nisam razumeo kako verujući pravoslavni patriota može uopšte da pomisli na silovanje, a kamoli da ga vidi kao rešenje nekog problema, a crkva nikada nije rekla ni reč protiv toga, tako da… eto, ne znam.
Inače, ja sam komičar i kako gore pomenuti često navode, izdajnik.
Rođen sam u Beogradu i ceo život sam ovde. Služio sam vojsku 13 meseci i odazvao se svakoj mobilizaciji na koju su me pozivali. Imam 29 godina radnog staža i privatnu firmu, uredno plaćam porez i zapošljavam nekoliko ljudi.
U svom poslu sam, kažu, najbolji i taj kvalitet sam pokazao i van granica Srbije, šireći dobar imidž nas Srba.
U raznim humanitarnim akcijama, prikupio sam oko million evra od kojih su renovirane dečija oftalmološka klinika, mlečna kuhinja Instituta za majku i dete, neurologija u Lazarevcu, kupljeni respiratori za prevremeno rođenu decu, sazidano deset kuća za žrtve poplava u Obrenovcu, ispunjeno stotine novogodišnjih želja i rođeno trinaestoro dece.
Otac sam dve ćerke. Obe žive u Srbiji.
Ne znam kako i zbog čega sam ja izdajnik, koga treba ubiti, a decu mu silovati. Ne razumem zašto bi bilo koga trebalo ubiti i zašto bi bilo koje dete trebalo silovati.
U knjigama o pravoslavlju koje sam pročitao, ne piše ništa takvo. Patrijarh Pavle nikada nije propovedao ništa slično, a ni u Gračanici mi ništa slično nisu rekli.
Možda sam samo latentna žrtva histerije jedne nervozne lezbejke, ekscentričnog narkomana, ružnog novinara i kurcoglavog psihopate.
Ima li to ikakve veze sa patriotizmom?!
Kako komičar dođe u ovakvu situaciju već nekoliko puta? Da li je toliki greh upozoravati svoju braću i sestre, Srbe, na laži i opasnosti koje im prete?
Nema nikakvog PEN-a da mi preporuči da pobegnem, pa sedim ovde, pričam viceve i čekam rasplet. Nema nikoga ko bi se zalagao za tamo nekog klovna, zabavljača, taksistu.
Nadam se da će možda predsednik da se seti i moje dvogodišnje ćerke, dok bude branio svog dvadesetpetogodišnjeg sina, pa nas eto pomiluje sreća da prođemo bez silovanja.
Vikend je počeo prozivkom u Danasu, pa kod Jovane Jeremić, klonule Verice Bradić, da bi ga finiširao Simo Spasić.
Odgovoriću samo u kolumni u Danasu, jer pridajem značaj onome što oni objavljuju.
Odgovoriću izvesnom reditelju koga sam morao da guglam da bih saznao ko je.
To mu nije oduzelo na samopouzdanju da me posprdno naziva „bardom srpskog slobodnog novinarstva“ i dovodi u pitanje umetnost Matije Bećkovića.
Nisam saglasan sa politikom i potezima gospodina Bećkovića, ali dovoditi u pitanje njegovu umnost je samo dokaz nedostatka sopstvene umnosti.
Što se tiče mene, da, nepoznati umetniče, jesam bard slobodnog srpskog novinarstva, a uopšte nisam novinar. Što bi rekli Ameri „How fucked is that?!“
To sam postao slučajno, tako što sam stajao na bojnom polju dok su pripadnici tvoje generacije držali glavu međ sopstvenim guzovima, pravdajući to nekim višim intelektualnim nivoom na kom su. Ne želeći da se „spuštaju“ među govna.
Nekako, ipak završismo svi u tim govnima, uprkos upozorenjima koja sam vam slao.
Ja kao bard, vi kao nojevi sa glavom u pogrešnoj materiji.
Nisam srećan zbog toga, jer mlad sam da bih bio bard, a novinar uopšte nisam, ali bar mi je glava na ramenima, a ne u guzici.
Naravno, dok neko ne odluči drugačije.
Kako reče jedan moj bivši komšija u popularnom dokumentarcu – „branićemo se… Ne kažem da ćemo se odbraniti, ali ćemo se braniti“.
Ipak, predlažem da decu ostavimo van svega toga.
Dovoljno smo im uneredili živote i ovako.
Ne morate me, nepoznati reditelju, zvati bardom.
Kada napišete moje ime, tačno se zna šta i koga ono predstavlja.
Lola se probudila, smeška se, nema pojma kakvu je buru prespavala.
Idem da joj promenim pelenu i spremim doručak, kako svaki pravi izdajnik i radi ujutro.
Od srca, sa glavom na ramenima,
Ivan Ivanović
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
