Naprednjački primitivizam na Ekonomskom fakultetu

Cilj difamacije je uništenje njenog moralnog ugleda, čime bi se diskvalifikovala i njena kritika vlasti po logici da nemoralan čovek nikako ne može biti u pravu, jer ga pokreću nečasne pobude.

Podsetimo se početka priče.

Student pravi skandal javno optužujući Danicu Popović da je korumpirani profesor, a bez ikakvog dokaza i za to biva kažnjen strogim ukorom od strane disciplinske komisije Ekonomskog fakulteta (EF). Borbeni student potom podnosi prijavu Etičkoj komisiji EF o navodnom Daničinom plagijatu prevoda jednog udžbenika.

I tu na scenu stupa ova komisija sve brljajući redom.

Prvo, ne odbacuje studentovu inicijalnu prijavu kao neurednu, iako u njoj nije naveden nijedan argument: student je samo fotokopirao nekoliko desetina stranica prevoda a bez ikakvog poređenja, podvlačenja, citata…

A gole tvrdnje o plagijatu se ne razmatraju na ozbiljnim mestima.

Drugo, Etička komisija je naložila Stručnoj komisiji „da proceni da li je bilo plagiranja i povrede autorskih prava“, što je eventualno posao suda, a svakako nije stručne komisije Univerziteta.

I sama Stručna komisija odbila je ovaj zahtev i navela da se bavila samo orginalnošću prevoda, u skladu s odgovarajućim univerzitetskim pravilnikom.

Kod pitanja originalnosti nove verzije prevoda u odnosu na stari Stručna komisija je našla da se, kod spornih poglavlja, 35 odsto teksta „preklapa“, od čega je pet odsto potpuno jednako, a osam odsto su tabele i literatura koji moraju da budu jednaki. Ostatak (57 odsto) je potpuno različit.

Očigledno je da  je novi prevod bitno različit od starog, a da li se radi o novom prevodu ili preradi starog neka procene vičniji od mene u pitanjima autorskih prava.

Problem sa metodologijom Stručne komisije je sledeći: ona je poredila tekstove dva prevoda kao da se radi o nevezanim naučnim radovima (na primer, poređenje doktorata Siniše Malog sa tekstovima iz kojih je Mali prepisivao).

Ne, ovde se radi o dva prevoda različitih verzija iste knjige, tako da je delimično poklapanje prevoda neminovno, posebno uzimajući u obzir činjenicu da je Danica bila koautorski prevodilac i redaktor prvog izdanja i da ima pravo da ga koristi u drugom.

Drugim rečima, preklapanje ovde ne znači plagijat kao kod Siniše Malog.

Stručna komisija je okončala izveštaj bez zaključaka, nijednom rečju ne pominjući plagijat ili bilo šta slično.

Etička komisija je sa žaljenjem konstatovala ovu nesaradnju i izvlačenje Stručne komisije i zaključila da „ne može doneti zaključak o postojanju plagijata“.

Ovom lukavom formulacijom čitaocima je sugerisan zaključak da u stvari plagijata ima, ali da nije mogao biti dokazan zbog izvrdavanja Stručne komisije. Zaključak je mogao i trebao biti jasniji: nema plagijata.

Bilo kako bilo, ovim je Danica oslobođena optužbe o plagijatu, što je predmet spora i rada Etičke komisije.

Umesto da zaključi svoj rad, Etička komisija se okreće drugoj temi, koja nije bila predmet prijave protiv Danice.

Naime, u novom izdanju udžbenika nije pomenut profesor Stojan Babić, prevodilac dela starog udžbenika, čiji je prevod delimično korišćen i u novom izdanju (ono „preklapanje“).

Etička komisija je za ovaj propust okrivila Danicu vrlo grubim rečima o nemoralnosti i nesavesnosti i predložila kaznu javne opomene.

Da je napravljen propust, ili greška, nema nikakve sumnje: Babića je svakako trebalo pomenuti, uz zahvalnost. Ja bih ga uključio i u spisak prevodilaca novog izdanja.

Ali, Komisija je presudila o stvari koja nije bila predmet prijave i celog spora, pa je time zaobiđeno utvrđivanje cele istine i Danica onemogućena da iznese valjanu odbranu.

Ko je uopšte kriv za grešku?

Danica, koja tvrdi da je predgovor prevodilaca u kome je, uz zahvalnost, pomenut Stojan Babić tehničkom greškom ispušten prilikom štampe i koja je organizovala da se on ubrzo odštampa i ubacuje u knjigu?

Ili direktor Izdavačkog centra EF, kao neposredno nadležan za izdate knjige?

Ili čak dekan, kao upravnik fakulteta koji je za sve odgovoran? Etička komisija nije ispitivala sve okolnosti, već je, onako odokativno, sa rečenicom-dve, prebacila krivicu na Danicu.

A tako ne treba i ne sme da se radi, što će svakako biti podvučeno u žalbi.

Kako vidimo, Etička komisija je stalno grešila na Daničin račun, a na kraju od komarca napravila magarca. Kao da to nije slučajno, kao da u brljanju ima sistema.

Možda ima istine u priči o pretnjama upućenim predsedniku Etičke komisije da će, ukoliko ne posluša i kazni Danicu, biti javno otkrivena njegova nepočinstva.

Čak, po tehnici rada (pretnje uvijene u navodno dobronamerne savete sa navodno rektorkinog mejla) mogli bi se nazreti prsti tajnih službi ili nekog dostojnog da radi za njih.

A da kuloari na EF rade punom parom u uzavreloj atmosferi nema sumnje, budući da postoje prijave protiv profesora Đuričina i Aleksandra Jakšića, koji je optuživao Danicu.

Prekjuče se Nastavno-naučno veće fakulteta većinom glasova, a na predlog dekana, izjasnilo da je Danica Popović izvršila plagiranje!

Stvarno skandalozno!

Nadležna tela – Stručna i Etička komisija – nisu ustanovili plagijat, ali dekan i fakultetska većina zaključe suprotno.

To je vučićevska demokratija: većina može da donese kakvu god hoće odluku, pa i onu koja je suprotna zakonima Srbije i koja krši građanska prava.

Sada to više nije bilo pitanje dokazivanja istine već izraz odnosa političkih snaga i uticaja, straha za fakultet, linije manjeg otpora, ličnih interesa, medijske kampanje, lobiranja…

A tu Daničini protivnici svakako imaju prednost, makar zato što je uz njih vlast SNS-a, počevši od predsednika Republike koji je Danici odavno presudio.

A meni je žao što moj matični fakultet nema snage da se odupre navali naprednjačkog primitivizma, pa mi sve više liči na FON. Ipak, ovo je samo prva runda koju su, kao i na FON-u, dobili naprednjaci.

Na institucijama Univerziteta ponovo je odbrana morala i istine, kao i u slučaju Siniše Malog.

Autor je ekonomista