Napustiti divlji kapitalizam

Mnoga uspešna društvena i državna preduzeća su fizički uništena, nestali su čitavi privredni i proizvodni sektori. Stvorena je armija nezaposlenih. Skoro čitava privredna organizacija prepuštena je stihijskom delovanju nevidljive ruke tržišta i voluntarizmu birokrata Agencije za privatizaciju. Svesno ili nesvesno, ali u svakom slučaju apsolutno, država je podržavala takvu stihiju i takav voluntarizam. Održavanje sistema divljeg kapitalizma objektivno tera privredu i društvo u još dublji ambis, ne samo u veliku dužničku, nego i u socijalnu krizu ozbiljnih razmera. Pri postojećem stanju stvari, možemo imati i najsposobnije ministre u vladi, možemo angažovati najveće svetske eksperte za ekonomiju, finansije i lobiranje, možemo privlačiti stranih investicija koliko hoćemo, možemo usvajati najbolje makroekonomske mere, ali iz duboke društvene krize nije moguće izaći.

Umesto sistema divljeg kapitalizma potreban nam je novi društveni i državni sistem, humaniji i socijalno odgovorniji od većine do sada poznatih i praktikovanih sistema, koji bi odgovarao novom vremenu i geopolitičkom prostoru. Rešenje sigurno nije u vraćanju na već viđene društvene i državne sisteme, koje smo imali, koji su pre ili kasnije sa razlogom propali. Stari kapitalistički sistem monarhističke Jugoslavije kapitulirao je zato što je potcenio ulogu radnika i njihov tekući rad, a precenio ulogu kapitalista i njihov kapital. Sistem državnog socijalizma posle Drugog svetskog rata krahirao je zato što je ekonomski potcenio i ulogu kapitala i ulogu tekućeg rada, a precenio moć države. Sistem socijalističkog samoupravljanja, uveden 50-ih godina prošloga veka, srušio se pre skoro četvrt veka zato što je precenio ulogu radnika i njihov tekući rad, a potcenio ulogu društvenog kapitala i neophodnost upravljanja njime na tržišno efikasan način (sposobni direktori preduzeća proglašavani su tehnokratama, neprijateljima samoupravljanja). Međutim, čak i ti sistemi, uz sve mane i slabosti, bili su bolji od sistema divljeg kapitalizma, jer je u njemu, drastičnije nego u prethodnim sistemima, poremećena fundamentalna ravnoteža između rada i kapitala, od koje najviše zavisi stabilnost i napredak društva.

S jedne strane, radnici u realnom sektoru i svi drugi društveni slojevi koji žive od svog tekućeg rada potisnuti su na samu marginu društva, dovedeni u položaj koji je čak gori od položaja robova u nekadašnjim robovlasničkim društvima. Svojom bezdušnim sistemom eksploatacije, pohlepom i gramzivošću, divlji (vulgarni) kapitalizam sistematski ubija volju radnika ne samo da više i bolje rade, nego i da žive, jer im je uskratio nadu u bolje sutra. Glavni, ako ne i jedini izvor uvećanja imetka bogatstva poslodavaca (kapitalista) je sistematsko smanjivanje plata (najamnina) radnika ili smanjivanje njihovog broja (otpuštanje), uz obavljanje istog obima posla. Tako je i došlo do drastičnog pada kupovne snage stanovništva – rafovi u tržnim centrima krcati su raznovrsnom robom, jer nema ko da je kupi. Zbog niskih plata, zbog ograničene tražnje, stigli smo i do najniže inflacije u proteklih 40 godina, a ne zbog ekonomskog napretka i povećane produktivnosti.

S druge strane, najveći deo raspoloživog kapitala slio se u ruke uskog kruga vlasnika (tajkuna), koji nisu autohtoni i nemaju kapitalističku tradiciju. Oni su sa otvaranjem procesa tranzicije (eufemizam za legalnu pljačku kapitala u državnoj i društvenoj svojini), odjednom izronili iz razvalina sistema socijalističkog samoupravljanja. Ta klasa (tačnije sekta) nabeđenih, novopečenih kapitalista je izuzetno loše gazdovala i gazduje kapitalom stečenim na divlji način. Stepen ekonomskog oplođavanja (realnog vrednosnog reprodukovanja) tog i takvog kapitala danas je daleko niži nego što je bio pre njihovog stupanja na scenu. Oni, pak, svoju odgovornost za takvo stanje prebacuju na državu, koja im ne valja, i na radnike, „koji stalno nešto neopravdano izvoljevaju“, da su im zbog toga vezane ruke… A dosad nisu uspeli da dostignu više od 38 odsto obima tradicionalne industrijske proizvodnje iz vremena nekadašnje zajedničke jugoslovenske države.

Na sreću, u nas su iznikli i autohtoni, pravi kapitalisti, uglavnom vlasnici malih i srednjih preduzeća, koji su isključivo pregalaštvom, znanjem i radom stekli kapital, privredne organizacije koje nisu intoksinirane otetim (i prokletim) državnim i društvenim kapitalom, koje objektivno predstavljaju najzdraviju oazu u teško obolelom privrednom organizmu. Za razliku od tajkuna, vlasnici takvih preduzeća veoma dobro znaju da se kapital i bogatstvo ne stiču preko noći, nego samo velikim znanjem i velikim trudom. A država i banke, osim slatkorečivih obećanja, ne poklanjaju im potrebnu pažnju, nedovoljno ih finansijski i na drugi način pomažu, jer su preokupirani spašavanjem velikih tajkunskih kompanija i brojnih javnih preduzeća.

Divlji kapitalizam, zbog velike štete koju nanosi, treba hitno napustiti. Umesto njega potreban nam je jedan novi, humaniji i socijalno odgovorniji društveni i državni sistem, sa ljudskim likom. Polazna tačka tog sistema trebalo bi da bude uspostavljanje društvene ravnoteže u mnogim sferama privredne, društvene i državne organizacije, koja sada ili uopšte ne postoji, ili je veoma poremećena. Produbljivanje postojeće fundamentalne neravnoteže u odnosima između rada i kapitala, bogatih i siromašnih, kao i brojnih drugih društvenih protivurečnosti, moglo bi da dovede, pre ili kasnije, i do izbijanja socijalnih nemira većih razmera.

Novi društveni sistem bio bi, u stvari, svojevrsna sinteza društvene organizacije rada zasnovane na tržištu i privatnoj svojini, s jedne, humanizma i socijalne odgovornosti, s druge strane, odnosno, stvaralačka sinteza potvrđenih vrednosti savremenog naprednog kapitalizma (privatna inicijativa i dr.) i nespornih vrednosti nekadašnjeg socijalizma (socijalna zaštita, besplatno zdravstvo, besplatno školstvo i dr.), kojih se, zbog eksploatacije i profita svojstvenih kapitalizmu, ne bi trebalo odricati. Naprotiv. Sam naziv tog sistema nije toliko važan. Jer, danas zaista nije bitno da li je mačka crna ili bela, nego je bitno da lovi miševe, kako je svojevremeno govorio veliki kineski reformator Deng Sjaoping.

Autor je profesor Evropskog centra za mir i razvoj Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija