Narod ne zna šta hoće

„Porodični čovek često sugeriše sliku jada između ovih protivnosti: duh pobune, avantura protiv reda, sloboda protiv poretka, hirovitim strujama neizvesnosti; on ima decu (taoce sudbine) i bira miran tok, poslušnost, obrazac, red, jer zna dobro koliko se masivne nepomičnosti sleglo u te pojmove i oblike života koje oni pokrivaju. Pisac ovih redova je takođe svestan da svaka avantura završava u novom redu, da se svaka pobuna može javiti kao novi obrazac, da svežina duha može postati na novom stepenu zatvorenost nove dogme. Ali, po svemu sudeći, drugog puta ka osvajanju slobode i ne može biti: jedino prihvatam taj vatreni tok izmenjivosti kao sudbinu. Bacajući oštru, jasnu svetlost u postojeće obrasce, etičke, socijalne, političke, psihološke, čineći ih prozirnim na svetlosti svesti, mi činimo koliko čovek može da bi postojao kao živo, slobodno biće. Postati svestan da su važeći obrasci maske, da kraljevstva rituala, mitovi za upotrebu čoveka moraju ustupiti mesta duhu svežine i promene i nisu tako beznačajna osvajanja koliko se borniranim mozgovima čini.“

Bolno je, ali za tri i po decenije od ovog zapisa, za razliku od tehnološkog napretka koji se nastavio ubrzanim tempom, mozgovi u velikom broju glava su uprkos toj činjenici (napretku nauke i tehnike) ostali i dalje bornirani (ograničeni).

Šta je, nama današnjim, sem činjenice da imamo decu (potpisnik ovog teksta – troje), decu koja su „taoci sudbine“, kako navodi profesor Egerić, i roditeljskog straha za njihovu budućnost koja može biti narušena ili čak dovedena u pitanje našim roditeljskim delovanjem (a isto tako i nedelovanjem) kočnica na putu ka ponovnom osvajanju slobode. Ako smo slobodu ikada i imali, ako to nisu bile samo opsene forme propagande u koju smo, pomalo izdvojeni od sveta, i pred neuporedivo jačim autoritetom, i slepo verovali.

U prilog tome je i buđenje u kome smo, okupani u sopstvenoj krvi, postali svesni da naša zajednica nije bila najpravednija na svetu, da naše tlo nije bilo najlepše i najbogatije na svetu, da naši narodi nisu bili najjunačniji na svetu, da je naše bratstvo i jedinstvo bila samo parola – jedna od mnogih parola koje revolucije, poput svoje dece, posle pojedu.

Iz decenija na koje smo, potom, uveliko protraćili svoje jednom imajuće živote, u vremenima kada smo potonuli na samo dno, nismo imali ni snage ni moći, a ni pameti da iz njih izvučemo mudrost iskustva, da naučimo ono što (tako izdvojeni) nismo učili na vreme; da poput dobrih đaka pređemo u sledeći razred ili, što bi današnja deca rekla: da pređemo na viši nivo igre ljudskog razvoja i postojanja.

Tako i danas, na margini sveta, koji je i sam u rastućem haosu, kao marvinče kroz rupu u ogradi pokušavamo da nekako nađemo ulaz na tu još mestimično zelenu livadu, da zagrizemo busen još neukaljane sočne trave – ali su tu čuvari koje ne možemo proći bez pozivnice ili sa kartom za koju nemamo novca, čuvari sa omalovažavajućim pogledom i stavom.

Ima jutra koja nas ne podare suncem, ali je onaj nesimpatični (izabrana najviša moguća blaga reč) i nedefinisani lik, prstiju spojenih u obliku rupe u koju svi klizimo, uvek tu: da nam kaže šta je tog dana sve učinio za naš spas, živeli mu mi.

Nije od značaja što mi ne znamo ni dokle nam je država, ni šta se u njoj zaista (sem granata, konoplji, snajpera i velikih ušiju) događa, ni koje su namere njegove neograničene moći koju je sam sebi namenio (ili smo mu to sami dozvolili) i kakva je naša budućnost i cilj – važno je znati šta je lik jeo i pio, i gde je hodao, za funkciju čak i neprikladno odeven; za šta se, istina, ljubazno izvinio, živeli mu mi!

Nismo, dakle, od muke imali nauku, pa i dalje iz svojih soba pristajemo ćutke i pomirljivo na nevolje drugih, onih koji su bar na čas podigli glavu iz mulja u koji smo sabijeni, onih koji su bar na trenutak pokušali da obrišu blato sa očiju – u svom našem neznanju da tako, na taj način, pristajemo na činjenicu da se to sutra i nama desi.

Pristajemo da verujemo kako smo u svemu najbolji – od rasta BDP, do borbe protiv korone, da nam čitav svet u leđa gleda (oni što su ispred nas, Arapi i Jevreji – ionako su naša braća), ali naša lokacija je ipak samo dno, a prvenstvu smo ipak samo kao u nadmetanjima ko ima duže brkove ili najduže nokte.

I dalje nam zadivljenici po mentalnoj i fizičkoj osnovi i slepci za rampe, piloti vazduplohova i graditelji aerodruma, ministri boraca koji su u ratovima u kojima nismo učestvovali gubili genitalije, likovi koji nisu završili ni osnovnu školu (ali imaju doktorate), kroje sudbine: kroje naše i njihove dane i godine: raspoloženja u kojima jedni razbijaju flaše, a drugi glave kako će dočekati sutra, i koliko će biti daleko od hleba.

„PARABOLA“, kako umno navede jedan sadašnji ministar, sa normalnim svetom ne samo da nije primerene već nije ni moguća. Evropa nam je zalupila vrata pred nosem, ne otvorivši nijedno novo poglavlje, a ona stara će, poput otvorenog pakovanja kafe, izvetriti.

Ali ustrojenje jednog normalnog i zakonitog društva ne mora da podrazumeva i ulazak u EU, ako znamo da i u njoj ima država nezaokruženih u pravu.

Naša država, naša kuća, odavno tinja. Iz nje, od mirisa već dima, beže beznadno oni koje smo rađali i podizali u ime naše budućnosti. Sutra već, možda će nam kuća u plamenu biti, i moraćemo da je gasimo.

Ali pre kuće moramo ugasiti televizore – samo tako ćemo proterati te likove, takav soj iz naših života, i možda sprečiti da sve sagori.

I, kako je sa navodom započet ovaj tekst, tako ga, navodom jednog mislioca, treba i završiti:

„Narod ne zna šta hoće i čemu se nada dok mu se ne stavi pred oči ono čemu se nije nadao i što nije hteo.“

Autor je književnik iz Bora