Foto: EPA / Srdjan SukiU staroj inspirativnoj bajci devojka Šeherezada svake je večeri pričala svoje priče caru Šahrijahu, koji je bio zamrzeo ženski rod i svake noći u svoju palatu dovodio po jednu novu devicu za ženu, koju bi ujutro ubijao.
Šahrijah je mrzio žene zbog ljubavne avanture jedne njegove supruge sa nekim robom.
Šeherzda se svojom voljom prijavila da ode caru i tokom prve noći sa njim, zamolila ga da joj dozvoli da se pozdravi sa svojom sestrom nakon što joj dovrši započetu priču.
Car se saglasio i Šeherezada je tada započela svoju priču, koju je pričala po celu noć i prekidala je ujutro na najzanimljivijem mestu, tako da je car, svaki put, odlagao njenu smrt da bi čuo kraj priče.
To je, kaže bajka, trajalo hiljadu i jednu noć.
Tokom tog perioda Šeherezada je uticala na cara, na njegovo ponašanje i razmišljanje i rodila mu tri sina.
Nakon toga Šahrijah ju je ostavio u životu i učinio ju je svojom stalnom životnom saputnicom.
Zašto ovakav uvod?
Pa zbog toga što je svaka vlast, od početka višestranačja u Srbiji, pokušavala da svom caru, tj. građanima Srbije, non-stop priča zanimljive i nestvarne priče, radi svog što dužeg opstanka na vlasti.
Kako je višestranačje u Srbiji ulazilo u treću deceniju, te priče su postajale sve nestvarnije i bljutavije, tako da su naše politokratske Šeherezade i same izgubile pojam o prostoru i vremenu, i počele da „veruju“ da su njihove priče istinite, da je Srbija tokom njihove vlasti stupila u nekakva „zlatna doba“, kao i da je istinito sve drugo čime su preko masmedija punile glave svom car-narodu.
Za to vreme srpske Šeherezade porodile su buljuke Šeherezadica, koje se progresivno razmnožavaju po mesnim zajednicama, opštinama, preduzećima i po svim institucijama u kojima se odlučuje i raspolaže državnim novcem, pri čemu složno cupkaju i poskakuju uz daire, radujući se „svemu oko sebe“, izuzev pitanjima „da li je to zlatno doba Srbije baš zlatno za sve građane“, i „zašto je car-narod sve siromašniji, iscrpljeniji i nervozniji“.
Koliko će aktuelne Šeherezade još uspevati da uspavljuju građane sa svojim „pili-pili“ pričama, bacajući im ispred „kljunova“ po koje „zrno žita“ i vodeći pritom računa da budu uvek polugladni, tako da stalno budu usredsređeni na Šeherezadine pokrete i mesta gde će zrna pasti, ali i da nemaju vremena da jasno primete kako se sve oko njih rastače i iznosi na razna „rajska ostrva“?
Mada, primetno je da vreme za završetak šeherezadinskih priča sve ubrzanije ističe, i da većina polugladnih građana sa mukom i nelagodom sluša hiljadu puta ispričane priče.
Autor je inženjer, bivši ministar u Vladi Srbije
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
