Foto: Privatna arhivaOktobarski dani u Novom Sadu uvek su bili i u nekim sećanjima.
Decenijama se obeležavao Dan oslobođenja grada 1944. godine, bio je to nekada i dan punoletstva, kada su osamnaestogodišnjaci imali besplatan ulaz u sve bioskope i druge ustanove kulture.
Tad još nije bilo kladionica i teretana.
Taj grad je jednom proglašen za Narodnog heroja, a komunističke vlasti su za prvog gradonačelnika oslobođenog Novog Sada izabrali sveštenika Alimpije Popovića, oca jednog poginulog ilegalca i ćerke Mare, nosioca Spomenice 1941.
U takvom jednom gradu postojao je i Bulevar 23. oktobra, najduža saobraćajnica novog vremena.
Sve to više ne postoji, osim u uspomenama, čini se malobrojnih. Vremena su se promenila, grad se proširio, napredovao, uvećao se novim žiteljima i počeo da se navikava na jednu sasvim drugačiju fizionomiju koja se nekom dopada, a neko i ne primećuje šta se to događa zauzet gorkom svakodnevicom.
Ima ovaj grad ćuteću građansku možda polovinu stanovnika, koji uz pomoć panonskog fatalizma čekaju da vide šta će biti, a onda godinama raspredaju o propuštenoj šansi i traže krivca.
Druga grupa građana, povremeno kada im sve to dosadi kaže jednostavno „vidi Gari, ne može“ i počne da se bori i bori se čak i kada je bitka odbijena, ili izgubljena.
Tako je pred samu pandemiju jedna grupa Novosađana povređena i ponižena neprestanim investitorskim uništavanjem grada, napadom na istorijsko jezgro varoši i pretvaranjem grada u niz novih građevina bez fizionomije i građana, započela „donkihotovsku“ borbu za očuvanje grada.
Za svoj slogan i nezvaničan naziv aktivističke grupe uzeli su to mangupsko „vidi, Gari, ne može“, kao simboličnu lozinku prema kojoj se prepoznajemo i koja nam govori sve. Gari je prosto jedan od ključeva gradske brave.
I onda su „garijevci“ počeli jednom tribinom na šodroškoj dolmi, ukazujući na vrednosti Šodroša, pa na opasnosti po bezbednost grada u slučaju izgradnje tzv Novog Sada na vodi, pa su napravili besplatne novine odštampane u 30 hiljada primeraka, deljene na ulicama.
Zatim je na nasipu održana jedna slikarska izložba, pa se jeo pasulj jednog jesenjeg podneva, pa je prošlog leta održana još jedna večernja tribina na nasipu, a umetnik Rale Milenković nas častio monodramom prema Domanovićevim pričama.
I opet na dan grada održali su „garijevci“ još jednu tribinu. I naravno, od prvog dana skupljali potpise protiv Novog Sada na vodi i uništavanja poslednje prirodne oaze, Šodroša.
Jedan mladi stvaralac Uroš Turkulov, reper, napravio i pesmu „Vidi Gari, ne može“, pevanu u gradu, bogami i u beogradskom Medija centru na konferenciji za novinare.
A šta je Šodroš zapravo? Rukavac Dunava, neposredan nastavak Ribarskog ostrva, voda okružena šumom, sa jedne strane grad i kvart Telep, sa druge strane Dunav.
Za Novosađane je sve to, naravno kao geografska činjenica, ali je i oaza sa divnim šetalištem, bez klupa istina, mesto za pecanje, deca tu prvi put hrane patke i labuđe, tu odskora dabrovi grade svoje naseobine, šuma je na dohvat ruke.
Šodroš je mali, čas se približava nasipu, onako kako vodostaj Dunava kaže. Ali, Šodroš je za mnoge generacije i prvi led, učenje klizanja, mesto na kome su trenirali hokejaši pre SPENS-a, mesto gde se učio kajak, led na kome je znameniti Jaša Bakov, olimpijac i poliglota pokazivao kako izgleda umetničko klizanje mnogo pre televizije i Milke Babović.
I najzad, Šodrošu preti „kultivizacija“, odnosno, pretvaranje gradske strane u novosadsku kopakabanu, veštačku rivijeru, a sa dunavske strane pomeranje nasipa, suženje Dunava, plovnog puta i zaštite od poplave i izgradnja elitnog Novog Sada na vodi.
Ptice će pobeći, dabrovi otići u neku čistiju vodu, pecaroši inače nikom nisu potrebni, zaštićene vrste neka se štite same, ako umeju, šetači neka nadu druge staze, samo će izabrani uživati u svojim skupim stanovima.
Jedino im još niko nije rekao da će biti na prvoj liniji poplave, jer je to posledica pomeranja nasipa i suženja plovnog puta velikog evropskog Dunava.
A Gari? Moglo bi se reći da je neumoran, iako su ga iznutra i spolja uništavale i službe i sujete. I nekoliko frakcija koje su stvarale svoje organizacije. Koje će jednom raditi ponovo zajedno kad ukus poraza bude zajednički.
Autorka je novinarka iz Novog Sada
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
