Naš prijatelj Maduro

Dok ceo demokratski svet osuđuje režim socijaliste Nikolasa Madura u Venecueli i traži slobodne i fer predsedničke izbore Srbija se, kobajagi principijelno zauzimajući neutralnu poziciju, svrstala uz diktatorske režime Rusije, Kine, Turske, Irana i Sirije koji podržavaju krvavu osvetu nekadašnjeg vozača GSP-a u Karakasu prema vlastitom narodu.

S kim smo to mi principijelni i solidarni?

Sa socijalističkim diktatorom koji je upropastio i doveo je do prosjačkog štapa petu svetsku naftnu silu i jednu od najprosperitetnijih država sveta.

S diktatorom u čijoj državi vladaju nestašice struje, benzina, hrane i lekova.

Diktatorom koji se okružio podobnim neznalicama.

Diktatorom čiji generalni direktor državne naftne kompanije „Petroleos de Venezuela SA“ (PDVSA) general-major Manuel Kuevedo 6. jula prošle godine drži molitvu u sedištu preduzeća i moli Boga da poveća proizvodnju nafte.

Diktatorom koji vlada državom uz pomoć gladi i smrti.

Diktatorom koji je izazvao najveću humanitarnu katastrofa na zapadnoj hemisferi i egzodus tri miliona stanovnika Venecuele u susedne države.

Diktatorom koji je napravio korupcionašku spregu, iz koje izvlači stotine miliona dolara, sa investitorima iz Rusije i Kine koji mu deset godina grade i nikako da završe fabrike kalašnjikova i drugog oružja za borbu protiv vlastitog naroda.

Diktatorom-lopovom koji se okružio secikesama državne blagajne s kojima zajedno iz siromašne Venecuele iznosi novac na privatne račune u inostranstvu.

Diktatorom koji sledi primer svog prethodnika Uga Čavesa, takođe omiljene figure u srpskoj javnosti, koji je za života izneo iz Venecuele četiri milijarde dolara pa se sada njegove kćerke troškare po svetskim mondenskim destinacijama.

Diktatorom koji uživa da ga slikaju kako ždere najbolje bifteke u najskupljim svetskim restoranima dok deca u njegovoj zemlji umiru od gladi i običnih bolesti.

Diktatorom koji je proizveo najveću inflaciju u istoriji da bi opljačkao svoj narod.

Srpska vlast je, kobajagi, principijelna. Kojih se to principa pridržava? Prava vlasti da pljačka građane?

Prava da ubija decu?

Prava da proteruje građane iz zemlje?

Prava da lišava građane hrane i lekova?

Prava da građanima uskraćuje slobodu govora i izbora?

Mnoge od tih „principijelnosti“ na svojoj koži osetili su građani Srbije 90-ih godina pod diktaturom Slobodana Miloševića. Sličnost zle sudbine Miloševićeve Srbije i Čaves/Madurove Venecuele je frapantna.

Da li se možda zato zalažemo za model „dijalogom do rešenja“? I nećemo da vidimo da je to država u kojoj je od kad je pobedila bolivarska revolucija Uga Čavesa i Nikolasa Madura zatrt i uništen svaki demokratski dijalog. Tog dijaloga nema jer su ga Čaves i Maduro ukinuli. Zato građani Venecuele i traže odlazak socijalističkog diktatora.

Svi ti argumenti nisu važni našoj vlasti. Njoj je važno da smo mi uvek uz Kinu Rusiju, Iran i Tursku makar ceo demokratski svet bio na suprotnoj strani. Mi prkosno i inadžijski nećemo da budemo deo te druge strane (Nemačka, Španija, Kanada, Francuska, Argentina, Švedska, Velika Britanija, Brazil, Danska, Litvanija, Čile, Holandija, Austrija, Peru, Portugal). Naša vlast ne shvata, nažalost, da to ne bi bila potreba za dodvoravanjem bilo kome nego demonstriranje pripadnosti svetu koji poštuje demokratske vrednosti. Zato što smo takvi međunarodna nezavisna organizacija Fridom haus svrstava Srbiju među četiri države sa najdrastičnijim padom ljudskih prava na celom svetu – Nikaragvom, Tanzanijom i Venecuelom.

Je li se u pripadnosti toj elitnoj grupi nedemokratskih režima krije naša „principijelnost“ prema socijalističkom diktatoru Nikolasu Maduru?

Autor je novinar