Naša diplomatija

Iz nastavka njegovog izlaganja saznajemo da odgovor na zahtev za agreman „može potrajati nekoliko meseci… posebno kad se radi o Sjedinjenim Američkim Državama“. Uz najbolje želje za ishod, treba konstatovati da on, kao ni oni koji su ga imenovali, nisu svesni da su prerano, pre odluke američkih vlasti o zahtevu, time učinili diplomatski faux pas što im, nažalost, nije prvi put.

Pretpostavljajući s pravom da je odluku o tome doneo predsednik Vučić, treba podsetiti da je on, 2013. godine, u svojstvu prvog potpredsednika vlade, prema kratkoj vesti u Danasu, obavestio javnost da „vlada krajem juna šalje (!?!) agreman za novog ambasadora u Velikoj Britaniji“ koji je, srećom, pozitivnom odlukom Londona, prihvaćen. To, nažalost, govori da ministar spoljnih poslova, onoliko koliko je u tome učestvovao, nije poštovao ni najosnovnija davno utvrđena, od nas prihvaćena pravila i procedure za imenovanje šefova diplomatskih misija

Blago rečeno zatečen, sa kolegama iz struke javno sam upitao „otkud tako nedopustivo, prevremeno objavljivanje imenovanje ambasadora“ – iako bez imena lica u pitanju – u toj fazi internog postupka u nadležnosti MSP koje se ni u jednom od navedenih slučajeva nije oglasilo, postavlja pitanje da li ono uopšte vrši dužnosti iz svoje nadležnosti..

Novija istorija naše diplomatija beleži nekoliko slučajeva nepoštovanja tih pravila i njihovih posledica. U vreme sankcija, za vlade predsednika Miloševića, nasuprot nformacijama o negativnom stavu Tirane, zatražen je agreman za ambasadora, uglednu javnu ličnost sa Kosova i Metohije. O tome, odmah obaveštena javnost je ubrzo neprijatno iznenađena vešću da je zahtev za agreman odbijen, što nije prošlo bez ovdašnjih ali i reakcija iz inostranstva koje su u tome videli provokaciju i pritisak na tog suseda na uštrb ugleda i kredibiliteta naše diplomatije. Slično je prošao i nesuđeni ambasador u Izraelu, koji se posle informacije da neće biti predaje akreditiva, vratio na svoj posao u Beogradu.

Naš ugled nije uvećalo ni potonje javno nadmetanje imenima za ambasadora u SAD, kao ni objavljivanje imena kandidata za šefa diplomatske misije u Rusiji, iako je postojeći ambasador u Moskvi još uvek obavljao tekuće poslove. Možda će se javnost prisetiti i šestomesečnog čekanja na agreman za ambasadora u Francuskoj, što nije služilo na čast ni jednoj strani. Slično reagovanje domaće javnosti zabeleženo je i povodom preranog iznošenja imena kandidata za ambasadora čije imenovanje nije prihvatio tadašnji predsednik Republike Srbije.

Treba imati u vidu da ni držanje diplomatskih misija u tridesetak zemalja na nivou otpravnika poslova duže vremena, ma koliko oni bili dobri, ne nailaze na razumevanja tih zemalja za neefikasnost i odugovlačenje naših vlasti. Nezadovoljne time, one bi mogle zaključiti da im ne pridajemo odgovarajući značaj uz odsustvo interesa za razvoj saradnje, pa ne možemo ni očekivati njihovo poverenje ni podršku kad nam zatreba..

Zbog svega toga potrebno je podsetiti da izbor ambasadora zahteva koordinaciju postupka i to na osnovu stručnosti, eventualnog iskustva, ličnog integriteta i odgovornosti a ne po partijskoj pripadnosti, udvorištu ili rođačkim vezama.

Ministar, prema proceduri, vladi predlaže kandidata za ambasadora koja predlog, ako ga prihvati, prosleđuje predsedniku republike. Ako je njegova odluka pozitivna on donosi ukaz o imenovanju, čime se strogo interna procedura završava a MSP, obično usmeno, uz podatke o ličnosti, preko ambasade podnosi ministarstvu zemlje u pitanju usmeni zahtev za agreman. Tek po dobijanju saglasnosti te zemlje a predsednik republike potpiše ukaz o imenovanju dolazi primereno informisanje domaće javnosti… Ukoliko odgovor izostane u tom roku, vlasti zemlje koja traži agremanm treba da razmišlja o povlačenju tog predloga i potraži i predloži drugu ličnost.

Biće dobro ako nadležni u Ministarstvu spoljnih poslova i u Kabinetu predsednika republike iznete primedbe i sugestije budu imali u vidu prilikom najavljenog imenovanja velike grupe novih ambasadora jer njihovo angažovanje u zemljama akreditovanja unapred obezbeđuje uslove za dobar prijem i obavljanje poslova ali i zaštitu ličnosti u slučaju neprolaska, opet ne bez uticaja na ugled i kredibilitet Srbije kao partnera.

Autor je diplomata u penziji