Naša je vlada proleterska

Prešao preko 4.000 kilometara. Put je bio savršen mada su ga Latini nazvali banalno: „jadranski auto-put“, „auto-put Sunca“… Nijedan njihov put nije dobio ime po bilo kojoj istorijskoj ličnosti, mada je „auto-put Sunca“ dugačak oko 760 km, a istorije je uvek bilo kod Rimljana.

Naših 60 km puta do Ljiga, međutim, odmah su titulirani kao auto-put Miloš Veliki i predstavljeni kao graditeljsko dostignuće ravno izgradnji visećih vrtova Semiramide u Vavilonu. Prosto mi je bilo nepristojno uživati u stotinama kilometara prevezenih auto-puteva ravnih kao staklo, kada se put nije zvao Marko Aurelije ili nekako slično. S tim u vezi i čuđenje kako su dopustili da se niti na jednom tunelu od mnogih kojima sam prošao – čak ni na onima značajno dužim od 10 km (kod Akvile, između Napulja i Sorenta…), ne nađe slika predsednika Matarele ili makar njihovog premijera Đuzepea Kontea? Možda je razlog to što je, za razliku od stabilne i uspešne srpske vlade, talijanska opet pala?

Zaključio sam: sve što se u belom svetu označava rutinom i poslom koji se podrazumeva u nas se proglašava čudom i podvigom, a sve ono što taj isti svet odbacuje kao zastarelo i dekadentno u nas se prihvata kao neophodno. Tako me je usred leta sačekao famozni Zakon o agencijskom zapošljavanju.

Uvek su mi bili sumnjivi zakoni koji se donose sredinom godišnjih odmora, zbog verovanja da postoji pokušaj da se „proguraju na mala vrata“. Avaj, ovaj je zakon tako nakaradan i rogobatan da ga ni godišnji odmori ne mogu sakriti, a po posledicama tako opasan da uskoro godišnjih odmora neće ni biti. Naravno, uz usta puna Evrope, ovaj zakon vlast predstavlja kao način da se u nas urede radni odnosi. Razmišljam, uz brigu o pravima LGBT osoba ovo je drugi problem sa čijim rešenjem žurimo, ne bi li se, navodno, dopali „staroj dami“.

Zakon o agencijskom zapošljavanju je konačni glogov kolac za bilo kakve socijalne, levičarske i slobodarske ideje na ovim prostorima. S obzirom da jedini levičar u Vladi, Vulin Aleksandar, ne samo da nije imao primedbe na ovaj zakon, već je direktno glasao za njega, o njegovoj suštini moram da pokušam da kažem ja, anonimni ljubitelj Če Gevare i socijalne pravde. Navodno „divlja privatizacija“ koja je počela sa demokratama nastavljena je poludelom privatizacijom naprednjaka. Danas, ne samo da je sve na prodaju (ljudi jednako kao teritorije), nego niko ne zna ni kako, ni zašto, ni po kojoj ceni.

A o tom ludilu ne sme se govoriti. Inače bi svima bilo jasno da je na primer PKB prodat Arapima za duplo manju cenu od prvobitno procenjene! Najplodnije njive i budućnost naše hrane data je Al Dahri u bescenje (oko 4 hiljade evra po hektaru), sve optužujući demokrate da su divlje privatizovali. Nesretna privatizacija domaćih banaka, što je osnov neoliberalizma, danas se okončava. Vučić završava ono što je počeo Dinkić Mlađan i prodaje poslednju domaću – Srpsku komercijalnu banku, onemogućavajući državi Srbiji da na bilo koji način utiče na domaću privredu, u svetu koji sve više zagovara protekcionizam.

Ovaj neoliberalni eksperiment, dostojan samog Adama Smita, završava se donošenjem Zakona o agencijskom zapošljavanju – zakonskim načinom da pojedinac izgubi i minimum životne sigurnosti i postane plen krupnog kapitala. Možda će radnici Srbije biti nezadovoljni ali će biti zadovoljan Siniša Mali, najbolji drug Brnabić Ane i „protege“ Vučić Aleksandra.

Naša je vlada proleterska: Vulin Aleksandar nema čak nijedan stan te je morao da angažuje tetku iz Kanade, Mali Siniša nijedan od spočitavana 24 te je morao skromno da se skući na Senjaku na par hiljada kvadrata. Uprkos ovakvom beskućništvu i skromnosti ova je vlada ipak stala na stranu krupnog kapitala i poslodavaca.

Po Zakonu o agencijskom poslovanju poslodavac (kapitalista) može da napravi firmu i sto posto radnika iznajmi od Agencije za privremeno zapošljavanje. Dok su mu potrebni. Nakon toga može lagano da ih cipelira (eufemizam za šut u zadnji deo tela) i uprkos tome ostane omiljeni „privrednik“ Vučić Aleksandra i nastavi da radi sve po zakonu i „u duhu Evrope“.

S druge strane radnik, iako zapošljen za stalno u Agenciji za privremeno zapošljavanje postaje rob, sa položajem ne mnogo različitim od onoga koji je imao legendarni rob Spartak u Rimu. Ako ima posla, radiće, ako ne, moraće da izdržava porodicu od ljubavi prema naprednjacima. Pravna i životna sigurnost biće svedene ne minimum, upravo onako kako stalno obećava Vučić Aleksandar („teška jesen i neizvesna zima“ kako je rekao za Glas Amerike). A dostojanstvo radnika na početku 21. veka? Tu reč Vučić smatra dekadentnom i odavno je izbacio iz srpskog jezika. U naletu naprednjačke bitke za egzistenciju, nema mesta za emocije i dostojanstvo. Mi se stalno borimo, u ratu smo sa svim i svačim, prolivamo krv, znoj i suze… to je naš nacionalni rečnik, ko još danas pored živog Dragana J. Vučićevića i Sarape Predraga sme da pomene dostojanstvo?

Prvo su narod učinili neobrazovanim da bi lakše vladali: proteruju najpametnije, a ovde nameću dualno obrazovanje i rad u fabrikama za premotavanje kablova ili savijanje žica za trista evra mesečno. Trude se da mladima ogade školu i fakultete i u tome uspevaju. Onda su narod prodali kapitalu, dajući uz našu mladost i naše duše pride, mada Adam Smit u svojim teorijama jedino dušu nije pominjao. Zatim su kapitalu prodali i našu najplodniju zemlju, i skoro jedini u svetu odrekli se domaće proizvodnje hrane. Na kraju su nas Zakonom o agencijskom zapošljavanju učinili robovima.

U knjizi „What is a Slave Society? The Practice of Slavery in Global Perspective“ Meillassoux i Finley tvrde da su klasična Grčka kao i Italija bili robovlasnička društva jednako kao i američki Jug, ali da su najbitniji aspekti modernog robovlasničkog društva ekonomija, odnos prema kapitalu i nejasan društveni status. Kako god iščitavali moj tekst nesporno je da Zakon o agencijskom poslovanju stavlja radnike u potpuno zavistan položaj od poslodavca skoro do stepena pokornosti. Neka taj tragičan odnos svako zove kako hoće. Meni je to robovlasništvo.

Tako se upotpunjuje poslednji čin komada teatra apsurda iz opusa Aleksandra Vučića koji možemo nazvati: „Šta se sve desi dok ja nameštam naočare na nos“.

Nadam se da opozicija neće prisustvovati premijeri ove tragedije na proleće 2020. godine.

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu