Naša nenormalna normalnost

Teško je razumeti a još je teže živeti život u zemlji u kojoj se ne priznaju ni Ustav ni zakoni, ni moral ni običaji. Teško je živeti u državi koju pljačkaju i razaraju oni koji tom državom upravljaju.

Teško je živeti i još teže razumeti život tamo gde sudije ne poštuje zakone po kojima sude, gde lekari ne poštuju lekarsku etiku i ne mare za bol svojih pacijenata, gde učitelji ne mare za sopstveni moral ni za dostojanstvo svojih učenika. Međutim, najteže je od svega toga razumeti i živeti tamo gdje je takav život, a da nema nikakve pobune ili bar otvorene ljutnje da bi se takav život uistinu mogao bar razaznati na vreme.

Živimo u vreme zastrašujuće nepravde, siromaštva, straha, bezperspektivnosti i očaja, i to bez i jednog pokreta ozbiljne pobune ili ljutnje prema onima koji su doveli do takvog života kakav živimo. I ne samo da nema znaka pobune protiv sve gorčine sa kojom živimo taj život, već iz dana u dan ekstaza poslušnosti i odanosti prema onima koji nas vode u beznađe sve je moćnija i vidljivija.

Ovo je zastrašujuće vreme u kojem smo došli do krajnje tačke sa koje se više ne možemo sami vratiti na početnu tačku sa koje smo pošli. Došli smo u stanje kolektivne mentalne poremećenosti kada više nismo u stanju razaznati zloćudno od normalnog, nemoralno od moralnog, zločesto od dobrog, laž od istine. Sve što se dešava oko nas što je zloćudno to je i normalno za nas.

Priznajemo da je nenormalno kada se putem korupcije, krađe i prevare dolazi do nezasluženog bogatstva, do društvene moći, do položaja i privilegija, ali držimo da je to normalno i korisno za nas i ne bunimo se protiv toga. Sada svi zajedno, i pojedinci, i nacije, i crkve, i države, funkcionišemo na nivou pojedinca na refleksu te „nenormalne normalnosti“.

Svi počinjemo verovati da su loše i zločeste stvari dobre i za nas i svi podležemo tom poremećaju i postajemo mentalno zavisni od lošeg i destruktivnog što nas okružuje.

Postajemo svi nasilni, anksiozni i podložni lažnim uverenjima. To je stanje u kome nastaje „gubitak uvida“ u sopstvenu prošlost, sadašnjost i budućnost.

To je stanje u kojem se lako stvara „normalnost zločina“, gdje se sve što je pogrešno, destruktivno, patološko i nenormalno, detektira kao normalno i korisno za nas.

Uništavanje demokratije, divljanje korupcija, eksplozija nepotizma, sprečavanje vladavine zakona, gubitak zajedničkog osećaja o stvarnosti u kojoj se nalazimo, simptomi su opasne bolesti u čijoj se inkubaciji svi nalazimo. Više ne razlikujemo stvarno od nestvarnog. Iluzije i halucinacije postaju naša stvarnost.

Gubimo vlastiti osećaj za stvarnost i podržavamo zablude i celo društvo postaje jedna mentalno bolesna osoba koja više ne oseća zločin kao nešto zloćudno i loše.

Stvara se opasan oblik suzavisnosti u kojoj psihološki neuredan pojedinac, koji se popeo do najviše stepenice društvene moći, pretvara društvo u karantin u kojem bacil „nacionalne kuge“ stvara veliki strah od pobune i slobode, što stvara sklonost kod pojedinca da krivi i demonizira druge zbog sopstvenog nestajanja u zoni pokoravanja.

Moć psihološki bolesnog pojedinca na vrhu piramide lokalne ili više vlasti (svejedno je), u tako psihološki neurednoj zajednici, izrasta u najveću opasnost ne samo za lokalnog čoveka već i za celo čovječanstvo, bez obzira koliko ta zajednica bila mala i činila nam se nemoćnom i marginaliziranom da pokrene zlo iz početka. Stvara se strogo kontrolisana mentalno neuredna zajednica u kojoj svi moraju lagati i sebe i druge, u kojoj se moraju iskriviti sve istine i stvarnosti, u kojoj se moraju zagovarati „teorije zavere“ i verovati u njih..

Da bi se mogao napraviti iskorak iz tog zatvorenog kruga „nenormalne normalnosti“ potrebna je zajednička mreža (netvork) novih generacija sa novim idejama, bez straha i sklonosti ka pokoravanju.

Potrebni su oni koji su sposobni postaviti granice toj našoj „nenormalnoj normalnosti“, u koju smo svi uključeni i porobljeni, koja je postala nepodnošljiva.

Potrebna je kolektivna pobuna protiv bolesnih halucinacija i iluzija psihopata koji su na vrhu piramide vlasti, i koji nas čine sve bolesnijim, sve nenormalnijim, sve uplašenijim, siromašnijim i otuđenijim od onog što bi nas trebalo činiti normalnim ljudskim stvorenjima. To više nije nikakva politička paradigma već „paradigma zdravlja i života“ svih nas koji živimo na ovim prostorima.

Ta „paradigma života i zdravlja“ mogla bi biti relaksantniji podijum za stvaranje jedne nove vrste kolektivne pobune, koja bi bila oslobođena svih verskih, političkih, kulturnih i nacionalnih naslaga, koje čine svaku zajedničku pobunu iluzornom i nestvarnom.

Autor je redovni profesor Univerziteta u Bihaću