Naše unutrašnje stvari najbolje se rešavaju spolja

Naime, biće da je suština u sledećem: kad ovdašnjoj političkoj vrhuški nešto što je pravno dejstvujuće ne odgovara, kvalifikuje ga političkim aktom. I obrnuto: jedan tipično politički čin koji im pomaže da ostanu na vlasti uzimaju kao da je pravni.

Dakako, međunarodno pravo ima primat nad nacionalnim. No, u stavrnosti svaka politika je iznad i jednog i drugog. Pritom, međunarodna politika su pravno maskirani globalni interesi, a domaća politika – demaskirano nepravo.

Bilo da se uzima da je KiM (samo) politički predata kosovskim Albancima, a pravno je (još) ostala srbijanska pokrajina, bilo da se desilo obrnuto – praktično se svodi na isto. Rečju, Vučić nije imao za tamošnje spoljno delovanje oko statusa KiM ni izričito, ni od Vlade preneto ustavno ovlašćenje: nije imao bilo kakvu vladinu „platformu“ – jer ona, Vlada po Ustavu vodi politiku zemlje (član 123 tač. 1) – za pregovore i nekakva obećanja, a kamoli za potpisivanje međunarodnih sporazuma s pravnom obaveznošću. Stoga je njegovo tamošnje ponašanje na liniji političkih akata bez ustavne zasnovanosti i strogo propisane ustavne procedure.

A svi Briselski sporazumi oko KiM, kao i najnoviji evropski („francusko-nemački“) pakt Srbije i Kosova – po svom karakteru su politički dvostrani akti, a ne međunarodni pravni sporazumi. I ne potpadaju pod režim Bečke konvencije o ugovornom pravu (naročito u konkretnom slučaju nije merodavan njen član 7, „Punomoćja“). S tim što su Briselski sporazumi kako-tako – iako normativno neperfektno, tj. ne i zakonom! – ratifikovani/uvedeni u pravni poredak Srbije.

Tako da je srbijanski državni poglavar u najnovijem inostranom pregovarnju/sučeljavanju, odnosno „sporazumevanju“ sa kosovskim Albancima, pod okriljem Evropske Unije, po svoj prilici namerno uradio „ono“ i „onako“ – da bi se tumačilo svakojako. Uostalom, forma je ne retko važnija od sadržine. Posebno kad je ona zamagljena i zamagljuje ovu drugu.

Proizlazi da je plan bio sledeći: Nećemo da potpisujemo ono što smo već jednom obećali, možda čak i ranije tajno potpisali. A kroz implementaciju ćemo izvrdati i ono (ne)potpisano. Što bi kazali aforističari: „Sporazum važi pošto su obe strane nejasno klimnule glavom. A narod je ostao nem.“

Drevna je maksima, umnogome izbledela, tj. prevaziđena – da se „vo se vezuje za rogove, a čovek se za reč“. Dodatni problem je u tome što u datom kontekstu ne znamo šta je tačno izgovoreno. Uzgred, ima istine u igrokazu da – za razliku od pravnih akata – u političkim sporazumima najviše vredi ono što nije napisano, pa čak i ono što nije izričito ni izgovoreno.

Moglo bi se čak zaključiti da su se gospoda Vučić i Kurti dogovorili da počne implementacija onoga oko čega se nisu sporazumeli (sic!). S druge strane, ne primenjuje se ono oko čega je ranije postignuta saglasnost!? To se zove „rovovski šah“ i zaluđivanje publike „obrnutom diplomatijom“ i „retroaktivnom politikom“!

Pošto je srbijanski Ustavni sud onomad odbio da ocenjuje ustavnost Briselskih sporazuma kvalifikujući ih političkim aktima, sledi da je moguće politički prihvatiti aktuelni francusko-nemački sporazum bez ustavno-sudske sankcije – (i) bez promene granica Srbije! Život je nelogičan a pravo politički rastegljivo – zar ne?

A ponašanje srbijanskog državnog poglavara nije neustavno, već austavno. Izvan i iznad Ustava. I Ustavnog suda. Kao i u pogledu Briselskih sporazuma, Ustavni sud će reći da je nenadležan za političke akte šefa države. (No, ima i drugih sudija i sudova, zvaničnih i nezvaničnih – javno mnjenje i istorija, osobito!) Opet jedan aforizam: „Ko ne potpisuje spoljne, međunarodne političke sporazume, ostavlja najdublje unutrašnje tragove.“

Sve u svemu, u Srbiji je već poduže prećutno na snazi delimično vanustavno stanje. Dok se pitanje KiM-a potpuno ne stavi ad acta. A onda sleduju dalja otrežnjujuća fakta. „Sve će to narod pozlatiti“. Pardon – platiti i ono što već nije. Možda ipak predsedniku treba dati „vetar u leđa“. Samo da se dogovorimo u vezi s čim (da) duvamo.

I pri kraju: da li sam dobro razumeo političku dijalektiku? Dogovor je da se prihvati evropski sporazum u pogledu Kosova, a da se on primeni bez potpisivanja tako što Srbija neće priznati Kosovo? Rezime – naše unutrašnje stvari najbolje se rešavaju spolja. Bez anestezije. Ono što je de facto postalo je de iure – i obrnuto. Ko ne razume, taj je shvatio. A političke odluke imaju najjače dejstvo. Bagatelišući pravne akte. Rečju, dugo smo bili u pacu, pa smo dospeli do pata – a sada smo na pragu pakta kojim s(v)e predajemo protivniku. To nije „novinarska patka“.

Na samom koncu opet par aforizama:

– Ovdašnji državni poglavar ne odgovara ni pravno ni politički. Pa čak ni na novinarska pitanja.

– Nemamo više dovoljno čak ni „hleba i igara“! No, zato raste količina raznih čudovišnih čuda i baljezgarija!!

– Nije to bilo svetlo na kraju tunela već rođendanska bakljama!

P. S. Politička zaštita „od gore“ grube zloupotrebe hijerarhijskih ovlašćenja u jednom javnom tužilaštvu „preko leđa“ dve čestite pravne znalkinje – radi zataškavanja određene afere – domaća je pogoršana varijanta drevne maksime „kadija tuži, kadija ti sudi“. U odsusutvu autentične vladavine prava oplemenjene znanjem.

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.