Naši repovi i njihova repa

Dahćući, zaglušena pretećim lavežom koji je dopirao spolja, pitala je svoje oči šta su učinile za nju. Videle smo pse, i vodile te do rupe – odgovorile su oči.

A vi, uši moje?

Mi smo ih čule, pre nego što su ih oči videle!

A vi, nogice moje?

Mi smo te hitro dovele ovde, da te spasimo!

A ti, repiću moj?

Ja sam mahao psima i pokazivao im put.

E, onda ću tebe sada da izbacim psima, neka te pojedu! – kazala je lisica i izbacila rep.

Poučen ovom pričom, a pritisnut sumnjama i optužbama od opozicionih protivnika i novinara (od „Đilas-Šolakovih“, do direktnog i studioznog Domagoja Margetića), Bogoopredmećeni se trudi da uvek postupi razumno: Ne dam toga! Ne dam i toga! Ne dam ni toga! – ne u cilju njihove već samo u cilju sopstvene sigurnosti, u cilju sopstvene zaštite, jer su svi oni nesporno, u konačnom, deo jednog tela, jedne hidre, čiji su pipci (repovi) odavno ne samo zahvatili već se i ukorenili duboko, duboko.

A poznato je da se do same glave ne može domaći, a da se pritom zaobiđu – ne uklone – najperiferniji ekstremiteti (genitalije, kako ih stručno naziva bivši ministar za rad i boračka pitanja).

Rep (Cauda) je deo tela koji je evolucionom redukcijom nestao kod čoveka (kod žena malo kasnije – obavezno pogledati edukativni film o Uli i Fili „Kad su žene imale repove“), i, zamislite, kod žaba.

Otuda, u toj evolutivnoj sličnosti sa žabama, možemo i da potražimo objašnjenje za naše već decenijsko kuvanje u sve vrelijoj vodi, u kome se ponašamo istovetno žabama, nesvesni svoje propasti.

Kod većine ostalih bića, funkcija repa se često svodi na to da samo pokriju zadnjicu (neki stvorovi njima teraju i muve), ili da se njihovim povlačenjem (kao ja mog odebljalog mačka) učine nervoznim i sklonim vrisci.

Rep se, opet, u figurativnom obliku javlja kod besprizornih osoba, ljudi koji izgube moralne vrednosti i nazore, koji izopače svoje karaktere, koji potonu u beskrupuloznost i pohotljivost, izgube empatiju i postanu bezobzirni.

U slučajevima kada se takve jedinke spoje u organizovanu grupu, njihovo se kičmeni nastavci razviju u više pravaca kao hobotnica, obuhvatajući sve više zdravih mesta poput metastaza kancera, isisivajaući i crpeći iz preostalog zdravog sve ono životno, bez svesti da će i ono samo – kancerogeno – nestati sa telom koje je uništilo.

Svedoci smo već poduže ukorenjivanju takvog zla.

Kao na njivi na kojoj, posle žetve, domaćin ne očisti seme korova, pa ono nikne iznova svom žestinom, neumitno gušeći i savladavajući i kulturu sa jestivim plodom, na njoj zasejanu.

Ukorenjuje se tako, u dubinu, korenom višestruko dužim od sve debljeg tela, širi uz zidove brojnim žiličnim vezama, poput ogromne repe (Brassica rapa), kao da će tu ostati „vo vjeki vjekov“, kao da nikada neće svanuti sutra, sutra u kome će se sve promeniti i izokrenuti; sutra u kome će neko zatražiti odgovor za štetu, za zlodela.

Jer danas je kratka konstanta, recimo samo u naslovu ovog lista u kome će (zavisno od volje urednika) osvanuti ovaj tekst – sutra je večnost jer sutra je pojam bez konačnosti i kraja, pojam sveg budućeg, sem ako (po prognozama zlokobnih vidovnjaka) ne nastupi nekakav kraj sveta, nekakva kataklizma.

U odbrani njihovog danas, te „zamrznute slike“, slične onoj kojom je RTS pokušao da prikrije ponižavajuće izmeštenog predstavnika zemlje zbog koje je i počeo Veliki rat, u kome je ona gotovo satrvena i naterana da se, poput feniksa, vraća na evropsku mapu – izmeštenog iz prvog reda, gde je moralo biti mesto, u magareću klupu (bilo je i teranja na kraj vrste na drugom skupu, ali bez ponižavanja nacije) – brani se samo nenarušiva sadašnjost u kojoj se ima sve, i neodgovorno i nepromišljeno može sve, u kojoj se izbezumljenim likom, bljutavom patetikom i trapavom teatrašlnošću brani neodbranjivo, izvrtanjem u suprotno svake činjenice, kao u vicu kad dvojica prate trku u kojoj jedan upadljivo zaostaje za drugima, i kad jedan ustvrdi: Vidi lijenčinu, oca mu, đe je zaostao! – na sugestiju drugoga da je to njihov, on gromoglasno uzvikuje – A viđi ti njega, junačine, đe sve ispred sebe on ćera!

U takvom stanju stvari, toj ogromnoj repi iz gornjeg pasusa, tom čudu na zakorovljenoj njivi, ostaje dvojaka sudbina: Da nedirnuta vremenom sagnjije i istruli u svoj veličini i prezrelosti ili da bude (da li je uz Vebera čitana i priča o dedi i repi?) konačno iščupana po principu miš za macu, maca za kucu, kuca za seku, seka za batu, bata za babu, baba za dedu – povuci, potegni – samo što nisam baš siguran koji bi miš presudio: oni koje je Bogoopredmećeni kvalifikovao besno strčavajući niz svoje stepenište („Šta je, bre, miševi?!“), ili smo to mi, mali i beznačajni, koji treba da izmilimo iz svojih rupa, ali znam (a i u toj priči piše) da su miševi ti koji će promeniti stvari.

Otopiće se sneg, ako ga uopšte i bude, ponovo će trava rasti – kao jedina činjenica o rastu u koju zaista možemo da poverujemo – i Bogoopredmećeni će nam pružiti izbor: Da naše živote i dalje trpamo u njegove bezgrešne, svevideće i svemoćne ruke, ili da se priklonimo onim lutajućim igračima iz lopovskih i izdajničkih timova koji sebe smatraju opozicijom.

Onima koji su između opcija ponovnog bojkota i utakmice izgleda izabrali da (kao još nedefinisana selekcija – Piksi ima drugih muka) ipak izađu na gostujući teren, na kome će ih sačekati opremljeni i utrenirani gladijatori sa sudijama obučenim u njihove klupske boje, teren nad kojim će pokvariti semafor, teren sa kojeg će domaćin izneti svoj gol (stative, prečke, mrežu), i izazovno pozvati goste:

Hajde da vas vidimo – dajte nam sada gol!

Autor je književnik iz Bora.