Naši životi uz Če Gevaru

Nikola Samardžić Tumaranje zvanične srpske politike, nauke i kulture u nejasnom prostoru, oivičenom vrednostima liberalne demokratije i populizma, doprinosi da se na svakom Beogradskom sajmu knjiga odigra lokalni sukob civilizacija. Iz godine u godinu ponavljaju se provokacije ovdašnjih izdavača, koje se ne zasnivaju samo na potrebama mentalnog stanja ovdašnjeg tržišta, koje promovišu, uz asistenciju dominantnih medija, književna ostvarenja ideologa, nalogodavaca i izvršilaca masovnih zločina i političkih ubistava kojima je prožeta prethodna epoha. U takvom kontekstu, kao da su potpuno suvišne uloge Ministarstva kulture, akademija, univerziteta, uključujući predsednika republike koji je dobio politički mandat da saopštava, u svakoj prilici koja ih osporava, vrednosti savremene i buduće evropske demokratije. Promocija knjige Aleide „Aljuše“ Marć Sećanje. Moj život uz Če Gevaru (Geopoetika) odigrala se upravo u skladu sa stanovištima zvanične politike. Aleida Marć je jedna od ćerki legendarnog revolucionara, ali i poslanica kubanskog režima. Skupština Srbije je upravo u danima njene medijske promocije donela Deklaraciju o neophodnosti okončanja sankcija i izolacije Kube, koju su podržale sve poslaničke grupe izuzev LDP. Aleida Marć je u Beogradu gostovala, između ostalog, u okviru svoje globalne misije podrške populističkim diktaturama (Iran, Venecuela, Bolivija), za koju je, očigledno, smatrala da postoji sklonost i u većinskoj političkoj Srbiji.
Deklaracijom o Kubi Srbija je podržala diktaturu Fidela Kastra. U svom zvaničnom dokumentu srpski parlament nije pozvao na raspisivanje slobodnih i demokratskih izbora, obustavljanje ideološkog terora, oslobađanje političkih zatvorenika i stvaranje uslova za otvorenu ekonomiju slobodnog tržišta. Zvanična Srbija je, uostalom, neosetljiva u odnosu na sopstvene zločine i zločince iz nedavne prošlosti, i kao takva ona ne raspolaže političkom i moralnom uverljivošću da zastupa nastradale sunarodnike, a naročito ne da raspreda globalne istine i pravdu. U ovom slučaju – da osudi zločine Če Gevare i Fidela Kastra, lidera revolucije i najbogatijeg građanina Kube. Javnost je aplaudirala pojavi Aleide Marć koja je predstavnica četiri decenije duge diktature nad jednom od najsiromašnijih zemalja na svetu. Kuba je svojim intervencionizmom, uz sovjetsku podršku, doprinela građanskoj i ekonomskoj dezintegraciji Angole i Etiopije. Aleida Marć ne krije da je učestvovala u vladinim poduhvatima, mada je isticala jedino svoju humanitarnu ulogu. I kao da se zaboravila uloga njenog oca, koji je za sobom ostavio krvave tragove, da bi njegov mit, razvijen u zapadnoj kulturi, relativizovao jednu istorijsku pojavu koja je doprinela masovnom ljudskom stradanju.
Deklaracija Skupštine Srbije nije se osvrnula na stvarnost u kojoj je Kuba kolektivna žrtva diktature potekle iz američko-sovjetskih dogovora, kojima je 1962. okončana kubanska kriza. SSSR je tada pristao da povuče nuklearne projektile smeštene na Kubi kojima je neposredno zapretio američkoj teritoriji, a SAD se obavezale da će to isto učiniti u Turskoj i da neće intervenisati na Kubi. Budući da su SAD održale svoje obećanje, dok je Kuba tonula u izolaciju i siromaštvo, politička odgovornost za dugo trajanje diktature danas se može jednako preneti i na rusku spoljnu politiku koja ne pokazuje ni uzdržanost u odnosu na prirodu i ponašanje kubanskog režima. A ličnost Če Gevare ostala je u javnosti Srbije tabu upravo u onom smislu u kojem je zapadna levičarska kultura brendirala njegovu ličnost, bez obzira na karakter i posledice.
Umberto Fontova je u svojoj knjizi o Če Gevari Hollywood’s Favorite Tyrant (2005) podsetio da je on bio „kukavica i masovni ubica“, „Kastrov glavni egzekutor, kombinacija Berije i Himlera“. Crna knjiga komunizma (1987), procenila je da je do kraja šezdesetih na Kubi likvidirano 14.000 osoba. Na Kubi je tokom šezdesetih bilo srazmerno više političkih zatvorenika nego u Staljinovoj diktaturi, i pogubljeno srazmerno više političkih protivnika, stvarnih ili izmišljenih, u prve tri godine revolucije, nego u prvih šest godina tiranije Adolfa Hitlera u Nemačkoj. Režim Fidela Kastra i Če Gevare je oduzeo i opljačkao imovinu 6,4 miliona, a petina ukupnog stanovništva je emigrirala.